Svi naši japajajci

PREDUGO i previše se pojedinci predaju beznađu podela ne trudeći se da promišljaju sopstvene kapacitete za promene nabolje. Tako se "ispražnjuje javni trg" i ostavlja prostor onima koji se vešto nameću drugima stvarajući podaničku masu sledbenika koji bespogovorno prihvataju njihove stavove.

To je sledbenički pasivizam koji obezličava pojedince i kolektivitete jer se različitost doživljava kao opasnost, ne kao stvaralački potencijal. Mnogi istupaju iz te javne gužve ne uočavajući koliko ih razara haos ravnodušnosti. Neki pokušavaju da to beznađe sakriju besplodnim humorom ili ubitačnim fanatizmom atakujući jedni protiv drugih. Sve dok se čovek ne pobuni u sebi protiv sebe, nema boljitka.

Najlakše je prozivati druge i proglašavati ih krivcima za neuspehe u ljudskim odnosima, ali to ne doprinosi stvarnom boljitku. Može biti samo bezuspešan pokušaj poricanja lične odgovornosti, nikako nije stvaralački čin. Zbog toga je važno i potrebno da svako promisli svoj preterani pasivizam slepog sledovanja, sa jedne strane; ili neutemeljeni aktivizam nametanja sebe drugima po sistemu "ja pa ja". To može činiti neko od roditelja, otac ili majka, mlađi ili stariji brat ili sestra u porodici, nadređeni u kolektivitetu, stariji kolega u nauci, politici i drugim stvaralačkim oblicima. Tako se sve obustavlja i preusmerava unazad, tu nema napretka jer se stvara naslednička ideologija gde je sve svedeno na pristajanje bez razmišljanja i sledovanje bez optimizma i odgovornosti. Poslušnost je jedina odrednica odnosa koji postaju zatvoreni i bezlični, korist i interes pojedinaca i grupa postaju jedine merodavne činjenice koje usporavaju otvoren pristup čoveka drugom čoveku.

Omasovljenje pristalica po sistemu "da nas bude više nego njih", za mnoge je neporecivi imperativ. Savremeni čovek se radije povlači u sebe i ne želi da se odgovorno angažuje u svom životu, radije prihvata i ono što je na njegovu štetu samo da ne bi izneo svoj stav. To nije skromnost nego je gordost koja sputava stvaralaštvo u strahu od javne reakcije. Radi se o odustajanju od dijaloga u strahu da čovek ne bude proglašen krivim od drugih, što je negovana sebičnost koja je sve primetnija kod mnogih pojedinaca. Zbog toga je važno da umesto prazne kritike na račun stvaralaštva drugih svako pokaže stvaralačku spremnost, koja je primetna naročito onda kad se neuspeh ne doživljava kao razlog za odustajanje. Sve drugačije od ovoga ostavlja prostor svim nametljivcima da realizuju svoje okupatorske ideje. Treba reći da ovde umesto traženja krivaca treba promišljati načine kako da se sve popravi nabolje.

Naši prostori prepuni su podela i sukoba neostvarenih sledbenika koji najviše obesmišljavaju stvaralaštvo onih koje su proglasili svojim idolima. Tako već predugo imamo Miloševićevce, Draškovićevce, Šešeljevce, Đinđićevce, Tadićevce, Vučićevce, Dačićevce, Pajtićevce ...

Da se razumemo, nije ovde reč o osporavanju prava bilo kome da se politički ostvaruje, radi se o ukazivanju na stvaranje zatvorenog tabora sledbedika koji umišljaju da je sve drugačije opasno. To je podanički odnos prema lideru, koji se izražava traženjem "čvrste ruke" koja se u ovakvom stanju doživljava kao nešto osvetničko prema neistomišljenicima. Koliko je danas posvađanih ukućana, rođaka, kumova i prijatelja u Srbiji zbog različitih političkih stavova? Razmislimo dobro! Kome to treba? To sigurno ne traže lideri od svojih sledbenika, ali sledbenici koji uživaju da budu podređeni uvek koriste priliku da se iživljavaju kad su nadređeni. Tako se stvara vrzino kolo iz koga neki i ne pokušavaju da izađu. To se vidi iz njihovih odgovora na pitanje šta oni lično misle o nekome ili nečemu. Taj odgovor glasi: "naš lider je rekao ...!" Kuda to vodi i gde ćemo stići ovako?

Moramo reći da sve ovo nosimo iz prošlosti, kada smo pod teretom ideološkog nasilja koje se zvalo "diktatura proletarijata" verovali u ideološkog spasitelja kao "najvećeg sina naših naroda i narodnosti". To je ostavilo dubok trag u nama i nikako da se oslobodimo od straha i beznađa, što se vidi u izjavama onih koji tvrde da je "onda bilo bolje" iako nisu živeli tada, što je čudno. Oni koji su živeli tada "lako", sebični su kad tako govore, jer ne osećaju da su od svojih unuka ukrali budućnost i ne mare za to. Njima je važno da su oni sve imali. Važno je da svi nastojimo da pobedimo beznađa, što je moguće samo onda kad svako u sebi pobedi "japajajca" i "evca", bez obzira na to da li je lider ili sledbenik. Treba uvek biti čovek, shodno narodnoj mudrosti: "U dobru se ne povisi, a u zlu se ne ponizi!"

Prof. dr Ljubivoje Stojanović, protojerej