Nedeljko Terzić: Preporuka iz škole

O tome koliko su kvalifikovani ljudi koji su nas vodili, kakva je njihova verifikacija i obim sposobnosti, skoro da je svakodnevna dilema i diskutabilna tema sa izuzetno posvećenom pažnjom i datim prostorom u javnosti. Pravo na greške, bar u jednom segmentu kulture, nadalje zakonski se uskraćuje. Do sada se pokazalo da smo imali pravo (i mogućnosti) da grešimo, ali da li smo i morali to da činimo?

Zakon o kulturi, stavka - Upravni odbor ustanove, član 41. kaže: Ustanovom upravlja upravni odbor. Upravni odbor ustanove ima najmanje tri člana. Članove upravnog odbora imenuje i razrešava osnivač, iz reda istaknutih stručnjaka i poznavalaca kulturne delatnosti. Predsednika upravnog odbora imenuje osnivač iz reda članova upravnog odbora. Nadalje, precizira se da u sastavu upravnog odbora najmanje je jedan član iz redova zaposlenih te ustanove, i to obavezno iz redova nosilaca osnovne tj. programske delatnosti.

A kakva su iskustva i kako se gledalo na kvalifikacije? Daj Bože da dalje ne bude, da se ne ponovi: da stavimo njega u biblioteku, on je u osnovnoj školi pisao lepe sastave, svi smo od njega prepisivali. Ovaj može u pozorište, bio je glumac u dramskoj sekciji, a umeo je dobro da glumi u školi na času i posebno roditeljima. Njoj je mesto u galeriji slika, lepše goblene niko od nje nije imao na času tehničkog vaspitanja. Zašto bi naš kandidat bio sporan, pa još u sedmom razredu svirao je na harmonici sa ocem po svadbama i slavama. Živa atrakcija, talenat van serije. Bitno je bilo da partija ima tamo svog čoveka, kome je mesto u upravnom odboru bila i neka vrsta nagrade za sve što je "samopregorno" činio.

Istaknutih stručnjaka u upravnim odborima ako je i bilo, oni su predstavljali samo simboliku, a profesionalci iz redova zaposlenih, odnosno nosilaca osnovne, programske delatnosti, bilo je. Ali je u njihovo ime najčešće govorio direktor, a oni su se njegovom mišljenju teško konfrontirali.

Zakon je u ovom slučaju jasan i ne bi bilo valjano ovog puta da demantuje samog sebe.