Komentar: Obrok

ZA jedan dinar, svi znaju, ne može se u Srbiji kupiti ništa. Ama, baš ništa. Ali, izgleda ne znaju to i gazde srpskih firmi, ili se bar prave da ne znaju, kada svojim radnicima isplaćuju toliki, teško je reći iznos, na ime toplog obroka. Svesni su i oni i zaposleni da svi sve znamo, i da naravno znamo da im to dozvoljava - zakon. I oni, zašto da ne, to i koriste.

Još od osamdesetih godina kada su povučeni bonovi i zatvorene menze srpski radnik se na poslu nije pošteno najeo. Pogačica i čaša jogurta su mu na svakodnevnom meniju, jer mnogi od plate mogu samo to da priušte. Znalo se tada kolika je zarada, a koliko se dobija na ime toplog obroka, regresa, prevoza... Danas u prosek ulazi sve. Ono što je nekad bilo naknada sada je deo plate. Uzmi ili ostavi.

Veličali su pisci zakona o radu ovaj propis kao najbolji i najpravičniji u Evropi. Garantovali veću zaposlenost, bolje plate, sigurnost. Nisu izgleda očekivali da nedorečenost u odredbama može odvesti u drugu krajnost.

Možda zakon i jeste dobar, ali ne za srpske gazde i mentalitet. Nigde u odredbama doslovno ne piše koliko je para dovoljno za dnevni obrok radnika i to je otvorilo mogućnosti za mahinacije. Računovođe su se osmelile pa su dinar, dva, pet ili deset postali - "topli obrok". Rubrika u platnim listama je popunjena, forma zadovoljena. Još jedan novi propis, umesto da poboljša, poziciju srpskog radnika sveo je na još veću mizeriju.

Čak i oni koji mogu da se pohvale "toplim obrokom" od pet ili šest hiljada dinara, u stvari mogu jedino da se hvale samo toliko većom zaradom. Naknada za ishranu je nešto drugo, ne samo knjigovodstvena stavka. Znaju to dobro poslodavci.