Radoš LJušić: Tamo gde beloglavi sup studira

Novu Varoš, malo mesto skučeno u jednoj udolini Zlatara, Srbi uglavnom poznaju po putu koji vodi ka moru. Međutim, ovo zlatarsko naselje i njegova opština imaju bar dve znamenitosti koje ih izdvajaju od malih i zabitih sela i opština nevelike Srbije. Ova nerazvijena opština ima dve visokoškolske ustanove - istureno odeljenje Fakulteta za poslovne studije i pravo u Akmačićima i Višu poslovnu školu u Novoj Varoši. I dok osnovna škola radi pet radnih dana u sedmici, Viša poslovna škola, smeštena u njoj, radi dva neradna dana, subotom i nedeljom, pa je stoga opravdano zovu vikend škola.

Samo ovaj paradoks dovoljan je da se upitamo da li je naš obrazovni sistem sasvim obesmišljen?

Šta tek reći o fakultetu u malom i zabitom zlatarskom seocetu Akmačićima, kao udeonoj univerzitetskoj instituciji FORKUP sa sedištem u Novom Sadu, poznatoj po isturenim fakultetima i odeljenjima u Beogradu, Nišu i Trsteniku. Ovo malo brdsko naselje zbijenog tipa, neuobičajeno za planinska sela, niklo je na jednoj blagoj padini. Kao kod većine seoskih naselja, tik uz školu, nalazi se mala raskrsnica, odakle se i desnim i levim putem stiže do Nove Varoši. Ako krenete levim putem, blagom nizbrdicom, stići ćete do jednog od najneobičnijih fakulteta koji sam ikada posetio i ugledao.

Uz mene, u kolima, sedeo je moj drug sa studija, ovdašnji poznati prosvetni delatnik, koji je, prvi put kada smo se vozili ovim putem, zatražio da usporim vožnju i zastanem. Pokazao mi je rukom na usamljenu zgradu na jednoj zaravni, s desne strane puta, okruženu zlatarskim drvećem koje je zaklanjalo njenu planinsku arhitekturu. Samo se krov izvio između krošnji drveća, što je ovaj krajolik, kakvih ima mnogo na ovoj planini, izdvajalo u nešto neobično, toliko posebno da zaslužuje ovaj opis.

To je druga visokoškolska novovaroška ustanova, Fakultet za poslovne studije i pravo. Na moje pitanje gde su joj studenti i profesori, dobio sam odgovor da se retko vide, te se stiče utisak kao da ih nema i kao da se u njoj ne drži nastava. Nikome nije jasno kako je to moguće, ali se zna da se u njoj polažu ispiti i dobijaju diplome završenih pravnih studija.

Slušao sam Novovarošane kako o njoj razgovaraju, učestalo se pitaju kako i za koga radi, ko ju je otvorio i koliko je studenata u njoj slušalo nastavu i diplomiralo. Niko od mojih sagovornika nije znao ništa pouzdano o ovom fakultetu, jer je rad ove visokoškolske ustanove toliko obavijen velom tajni, kao da je neki srpski Gvantanamo, a ne mesto gde se stiče obrazovanje krunisano vrednim diplomama. Do znatiželjnih Novovarošana, ipak, procurila bi poneka priča o ljudima koji su stekli diplomu prava ili poneka anegdota, a jedna od njih, o načinu polaganju ispita iz engleskog jezika, učestalo se pripoveda.

Mnogo puta sam prošao kolima tim putem, svaki put ili usporavao vožnju ili zastajkivao, ali nikada nisam nikoga video, mislim na ljude, studente i profesore, da budem jasan. Ipak, dešavalo se da sam katkad nešto i ugledao, nešto što je u meni budilo sumnju u priču poznatog novovaroškog prosvetnog pregaoca. Na okolnom drveću, i na krovu zgrade visokoškolske ustanove, sletali bi često beloglavi supovi, spokojno se šćućurivši, budući da studenata i profesora nije bilo da im remete mir.

Možda su i oni došli po diplomu, pomislih, drugom prilikom dok sam bio u kolima, i nastavio put Zlatarskog jezera. U ovo globalno doba i ovim visokoletačima potrebna je diploma visokoškolske ustanove kako bi uspešnije leteli nebeskim prostranstvom iznad i izvan naše malene zemlje.

Jesu li Akmačići srpski zlatarski Oksford? Gde se mogu dobiti pouzdani podaci o ovom fakultetu, budući da na internetu ništa nisam uspeo da pronađem. I koliko ima ovakvih i njemu sličnih Oksforda u nevelikoj Srbiji, sa ili bez beloglavih supova i drugih planinskih ptica?