Komentar: Aseneta

ZAVRŠNA reč Asenete Čvorović na suđenju Miroslavu Matiću iz Ljubovije, koji je prošle godine ubio iz puške njenog supruga, inače sveštenika Miroslava Čvorovića, kratko će biti u sudskoj, a večno u hronici ljudskosti.

Ova mlada udovica, majka dve maloletne ćerke, kazala je da je spremna da oprosti ubici sve što je učinio i ne traži nikakvu novčanu nadoknadu od njega. Ta hrabra žena otišla je i korak dalje - upoznala je Matićeve roditelje, zbližila sa se njima i njegovom sestrom Ljiljom...

- Neka mu je prosto što nam je ubio muža i oca. Nikakve pare ne mogu vratiti našeg Mićka iz mrtvih, a Matić treba da živi sa onim što je uradio. Ipak, njegovi bližnji nisu ni za šta krivi. Smogla sam snage, prišla i upoznala te divne ljude. Sada, zajedno tugujemo, plačemo, sećamo se... - pričala je Aseneta pred skamenjenim sudijom i dželatom koji je ridao.

To njeno slovo u sudnici pojavilo se kao tračak čojstva i neprolazne hrišćanske vrline. Nadahnjuje ljude svih vera i boja kože u vreme opšteg socijalnog i duhovnog rastrojstva. Probija se ta Asenetina beseda kroz crne novinske stupce, sablasne televizijske priloge. Prkosi zlu i ludilu koje nas davi kao omča.

Poučava nas da i, kada se sučelimo sa sobom i najtežim bolom, smognemo snage i oslobodimo se tereta ozlojeđenosti i potrebe za osvetom, usmerimo biće ka praštanju. Kako to kažu crkveni mudraci:

- Treba se sećati, ali ne i zlopamtiti, jer je zlopamćenje jedan od najstrašnijih grehova, poput ubistva, koji vodi samo u veće zlo.

Aseneta Čvorović je mogla i umela da oprosti. U ovo naelektrisano vreme, kada se pištoljima brane čak i parking-mesta. Pored hladnog kamena s imenom njenog muža podigla je neprolazni spomenik pred porotom svih nas.