Nedeljko Terzić: Imamo i mi gejzire

Sajam turizma, kao i svake godine do sada, beše nam i prođe. Od raznih ponuda moglo se mnogo toga zanimljivog videti, o nečemu čuti, a nešto i doživeti, pa i probati. Postoje mnogi pojmovi kulture, kao što su stvaralačka kultura, zatim kultura govora, kultura ponašanja na ulici i u javnosti, pa odnosa među ljudima, ispijanja vina, kultura ishrane. Turizam bi se mogao naći pod kapom kulture života.

Koliko je kome poznato da na Fruškoj gori u Sremu ima šesnaest manastira, da podno Suve planine u Zaplanju na jednoj maloj rečici ima sedamnaest vodenica starih preko tri veka ili da u Sijarinskoj banji ima osamnaest izvora mineralno-termalne vode potpuno jedinstvenih mirisa i ukusa i izuzetno snažan gejzir. Mnogi, primera radi, idu na Island da bi se divili gejzirima kojih, kao tamo, nigde više nema!? Slike zavičaja, kanda, ne uočavamo, mada su one veoma prepoznatljive i uz to dozirane specifičnim mirisima i ukusima.

Postoji jedno nepisano, možda i nestručno formulisano uputstvo, da pridošlica u jednom gradu treba obavezno da poseti muzej, pijacu i "gradsku" kafanu. Onako, "za prvu ruku" upoznaće istoriju tog kraja, mentalitet ljudi i čuti nešto novo. Ima logike i rezona, ali ne mora biti pravilo. Mali broj je onih koji pouzdano znaju da upute nekog dobronamernika tamo gde se nalazi muzej, etno-zbirka ili zavičajna galerija umetničkih slika. Najčešće na to pitanje sležu ramenima i upitnim pogledom unaokolo traže gde bi takva mesta mogla da budu. Još je manje drugih koji bilo gde da se nađu umeju da prezentuju zanimljivosti i destinacije svog zavičaja.

Turizam je samo put, a ono što se doživi na tom putu je uvek bilo nezaboravno. Povratak turizmu, tom višem nivou kulture života, odista može da bude povratak u budućnost.