Dr LJubivoje Stojanović: Loše vesti stvaraju zlo

Reč je delotvorna i može oživotvoriti i ohrabriti čoveka, ali ga može i uplašiti do beznađa, ubiti u njemu svaki dobar poriv. Zbog toga je važno da svi koji svoje reči i reči drugih saopštavaju kao vest nastoje da budu služitelji reči, a ne samo da se rečima služe po sopstvenom nahođenju i ličnim potrebama.

Potrebno je prevazići opterećujući subjektivizam kako bi se ostvarila kultura dijaloga u kojoj komuniciraju stvaralački subjekti. Tek tada moguće je biti stvaralački objektivan, slobodan od pristrasnosti i predrasuda. Tako se u prvi plan stavlja stvarnost, a ne spektakularnost sa osvetničkim ambicijama prema neistomišljenicima. Ako pristanemo na navedene jednostranosti, veoma brzo gubimo smisao za raspoznavanje pravih vrednosti, postajemo deo mase i pristajemo na obezličavanje.

Postajemo potrošači bez stvaralačke osmišljenosti, publika koja traži samo ono najgore kod drugih, sebični navijači koji ne uočavaju koliko sami sebe obesmišljavaju pod teretom svođenja svega samo na poreklo i pripadnost. Tako ne možemo da stvaramo jer nas sledbenička opterećenost ispražnjuje do besmisla, što pokušavamo da sakrijemo od sebe međusobnom razmenom loših vesti o postupcima drugih i drugačijih. Umišljajući da je naša jedina briga to šta rade drugi, ne želimo da se bavimo sobom i svojim mislima i postupcima.

Naslovnice skoro svih pisanih medija i udarne vesti elektronskih medija u tom stanju potražnje konzumenata ističu u prvi plan ono najgore. Ubistva, pljačke, pronevere i imena onih koji to čine istaknuti su tako da nije moguće videti nešto dobro. Postoje i drugačiji primeri, ali "zahtevi tržišta" nameću da se podlegne lošoj proizvođačko-potrošačkoj utakmici.

Kad se tome doda teško materijalno stanje u svim medijima, onda je i razumljivo postupanje. Ali samo iz ekonomskih razloga, sve osim toga nema opravdanja. Nedopustivo je da radnik na pumpi koji je vratio pronađenu visoku svotu novca čoveku koji ju je izgubio bude samo usput pomenut. Još je besmislenije da to bude tema za podsmeh u humorističkoj emisiji, gde se pod teretom potrebe da sve bude ismejano zanemaruje stvarnost. Pa, pošto je reč o tome da se radi o svešteniku kome je vraćen novac koji je namenjen u humanitarne svrhe, humorista zaključuje: "Ima Boga!" Ali on se bar setio, na svoj način, da ovaj slučaj pomene, dok je u većini medija ovo prećutano ili ukratko pomenuto. Jer, ko će to da čita? Važnije je baviti se "krupnim" stvarima koje donose profit. Dokle će nas dovesti takva poslovna logika?

Razmislimo dobro. Ako u Šapcu imamo ponovo napad na medicinsko osoblje, upitajmo se da li je tome doprinelo učestalo pisanje o detaljima kojima se nastoji razotkriti ono čime treba da se bave pravosuđe, policija i stručne medicinske službe. Previđanjem ovoga mi nesvesno podstičemo pojedince koji se teško bore sa svojim nedostacima i, čitajući detalje, i sami počinju da svoje nezadovoljstvo uobličavaju u besmislene misli i radnje.

Poslenici javne reči trebalo bi da biraju što više dobrih primera, ne dopuštajući sebi da se povedu za osudom zlodelatnika do te mere da ih nesvesno promovišu. To niko ne želi, ali događa se. Jednostavno, treba izbegavati javni linč bilo koga i tako omogućiti institucijama sistema da bez pritisaka rešavaju sporna pitanja. Mnogo bolje bi bilo ukoliko bi se u nekom trenutku promene nabolje i preumljenja zlodelatnika ostvario kontakt uz pomoć institucija. Glavni razlog treba da bude edukacija, a ne istrošenje dobrih društvenih potencijala u osuđivanja bez mere i bez smisla i cilja.