Advokat Čedomir Kokanović: Zamka za zaštićene stanare

PREDLOG novog zakona o stanovanju i održavanju zgrada je u proceduri pred Narodnom skupštinom. Pažnju su odmah privukle njegove odredbe o imenovanju prinudnih profesionalnih upravnika stambenih zgrada, a u javnosti je izražena i zabrinutost oko povećanja mesečnih troškova stanovanja.

U senci brojnih novinskih članaka o tom delu zakona, ostao je sakriven njegov drugi deo, koji se tiče budućeg položaja nosilaca stanarskog prava na privatnim stanovima, takozvanih zaštićenih stanara. Kao rezultat stambenih propisa donetih nakon Drugog svetskog rata, stambeno nezbrinuta lica su useljena u stanove drugih privatnih lica i predratnih fondacija. Vlasnicima tih stanova država je nesumnjivo učinila nepravdu ograničivši njihovo pravo svojine, a sada se ovim zakonom sprema da nepravdu učini i zaštićenim stanarima. Iako može delovati da se dve nepravde poništavaju, u današnje vreme je za državu neprihvatljivo jednu nepravdu ispravljati činjenjem druge.

Zakonom predloženo rešenje problema zaštićenih stanara naizgled deluje dobro. Država na sebe preuzima trošak i obavezu da zaštićenim stanarima do 2026. obezbedi alternativni smeštaj u stanovima u javnoj svojini (državnom vlasništvu). Zaštićeni stanari dobiće te stanove u neograničeni zakup i moći će da ih otkupe onako kako su to uradili nekadašnji zakupci društvenih stanova. Deluje da bi tim rešenjem, ako zakon zaista i bude primenjen, trebalo da budu zadovoljni i stanari i vlasnici stanova. Razrada predloženog koncepta međutim krije detalje koji zaštićene stanare opravdano čine zabrinutim.

Najveći broj od oko 5.500 stanova sa zaštićenim stanarima nalazi se u Beogradu (oko 5.000 stanova). Beograd je veliki grad. Beograd je i Knez Mihailova, ali i Konjarnik ili Mali Mokri Lug. Nacrt zakona predviđa koje veličine treba da bude stan za iseljenje, ali ne reguliše lokaciju na kojoj takav stan treba da se nalazi. Može se sutra dakle desiti da neko iz Malog Mokrog Luga bude preseljen u Knez Mihailovu, a neko drugi manje srećne ruke iz Knez Mihailove u Mali Mokri Lug.

Dobra zakonodavna praksa nalaže da zakoni ne budu pisani neodređeno. Osim ugrožavanja pojedinačnih prava, nedovoljno određena pravila u zakonima povećavaju rizik od korupcije. Za veliki broj zakona koji dolaze u Narodnu skupštinu, Agencija za borbu protiv korupcije radi preventivnu analizu rizika korupcije i ukazuje na nedostatke čije ispravljanje znatno poboljšava kvalitet zakona. Ipak, Strategijom borbe protiv korupcije stambena oblast nije određena kao ključna oblast za koju se takva analiza obavezno radi, te je rizik korupcije u nacrtu zakona o stanovanju i održavanju zgrada nažalost i zvanično ostao neotkriven. Dodajmo tome informaciju da je krajem 2015. godine donet zakon koji je predvideo obavezno prijavljivanje i evidentiranje zaštićenih stanara i vlasnika takvih stanova. Iako i taj zakon spada u stambenu oblast, za njega je analiza rizika korupcije rađena na poseban zahtev nadležnog Ministarstva građevinarstva. Međutim, za Nacrt zakona o stanovanju to Ministarstvo nije od Agencije za borbu protiv korupcije tražilo analizu rizika i sada taj zakon ide u proceduru zajedno sa rizikom od korupcije koji u sebi nosi.

Jedini moguć lek za ovaj nedostatak zakona je da se lokacija preseljenja preciznije odredi i time otkloni kako zabrinutost zaštićenih stanara tako i rizik od moguće korupcije. Postojećim zakonom o stanovanju izričito se predviđa da stan za iseljenje treba da po veličini, udobnosti i mestu na kome se nalazi odgovara stanu iz kojeg se iseljava nosilac stanarskog prava, odnosno da mu bitno ne pogoršava uslove, s tim što ovaj stan može da bude i manji ako je shodno broju članova domaćinstva odgovarajući. Smatram da ovakvu formulaciju treba preslikati i u novi zakon.

Stvoriće se u protivnom neprijatan utisak da postoji upravo namera države da sve zaštićene stanare, osim možda privilegovanih pojedinaca, iseli u neke nove "smrdljive zgrade" na obodu grada. Kome to može biti u interesu?