Dr Zoran Avramović: Bolji život i politika

Ljudi teže boljem životu. U tome im neko pomaže, neko odmaže pri čemu udeo političke vlasti ne može da se zaobiđe. Ali prvo pitanje je šta uopšte znači pojam bolji život? U najopštijem smislu bolji život je deo napretka. Međutim, pristalice relativizma polaze od pretpostavke subjektivnih ljudskih vrednosti, iz čega proizlazi nemogućnost zasnivanja opštevažećih merila za procenu individualnih i grupnih ostvarenja boljeg života. Ono što je za pojedinca ili jednu društvenu grupu bolji život, za druge nije, i tako ad infinitum. Razni mislioci su ove razlike objašnjavali osobinama ličnosti. Ne gledaju na ideju i praksu boljeg života ljudi sa altruističkim i tolerantnim osobinama kao oni sa egoističkim, mrzilačkim, netolerantnim.

Kakva je uloga političara i političke vlasti u unapređivanju života pojedinaca i društva Republike Srbije? Kakva su značenja pojma boljeg života u aktuelnoj vladi a kakva u današnjoj opoziciji?

Politička delatnost je nezamisliva bez uključivanja boljeg života u svoj program i svoje odluke. Ako politički akteri ne bi projektovali, obećavali viši kvalitet života društva i građana, šta bi im preostalo? Stagnacija ili povratak u prošlost? Poverenje građana se dobija na uveravanju političkih ljudi da će unaprediti njihov standard života. Ali, budimo oprezni. Da li je reč o unapređivanju uslova za bolji život ili se obećanje tiče samog standarda života?

U Srbiji imamo dobar primer za ovu razliku. Vlada Mirka Cvetkovića uzela je međunarodni zajam da bi podigla visinu penzija gotovo za 30 odsto. To je bio klasičan slučaj unapređivanja boljeg života, a ne uslova za njegovo ostvarivanje. A kakve su posledice? Novac iz zajma mora da se vraća, a da nije obnovljen kroz investicije i dobit.

Iz ovakve katastrofalne odluke jasno sledi pouka o tome šta je dužnost Vlade. Najviše što može Vlada da učini jeste stvaranje i unapređivanje ekonomskih, društvenih i pravnih uslova za bolji život građana. To se odnosi na stabilan kurs, odgovornu fiskalnu politiku, stvaranje jeftine države. U socijalnom polju, njena je obaveza da pomaže ugroženim slojevima društva i da brine o stopi nezaposlenosti. Pravna država je posao svake odgovorne vlade, čime se postiže poverenje u institucije. Primera radi, Vlada gradi puteve, a da li će i kojim kolima putovati po tim putevima građani, njihova je stvar. Drugim rečima, nije dužnost Vlade da subjektivizuje bolji život jer ako se držimo opomene relativista, uvek će biti onih kojima ni najbolji život nije odgovarajući i koji će želeti još i još, a ako nema toga još onda će optužiti Vladu. Svaki pojedinac je dužan da učini ponešto i sam za svoj bolji život. O tome ponajviše govore pristalice građanističkog društva.

U današnjoj Srbiji opozicioni i nezavisni kritičari ovakvog političkog koncepta napretka društvenog i pojedinačnog života, skreću pažnju na: 1) neostvarivanje obećanja Vlade, 2) poružnjivanje stvarnosti tako što uzmu mali deo za većinu, 3) drugačiji tip unapređivanja standarda.

Nema političkog delovanja bez obećanja o boljem. "Sav ljudski život ograničen je horizontom očekivanja" (Manhajm). Za neostvarivanje obećanja o boljem životu, koriste se neke izjave političkih aktera iz prošlosti koje pokazuju da projektovano nije ostvareno kao bolji život. Nije realno da se svako obećanje ostvari, a više je razloga. Pravo pitanje je da li je to realno obećanje ili u funkciji osvajanja glasova i održanja na vlasti. Drugo, žmuri se na neke objektivne (i inostrane) okolnosti koje se sprečavale ostvarivanje nekih planova Vlade.

Kritičari rada današnje Vlade odbacuju sve što je ona uradila, tako da bi neko pomislio da Srbija ide unazad. U njihovo shvatanje boljeg života spada sve i svašta. Obračun sa tajkunima je izostao a za to je odogovorna Vlada, a ne nezavisno sudstvo. U Srbiji nema boljeg života i zbog nekih stranih kratkotrajnih savetnika Vlade, nema i zbog dvojice bivših ministara, ni zbog izostanka jedne investicije, nema i zbog skupštinskih poslanika, nema i zbog nekoliko partijskih kadrova na funkcijama, nema ni zbog Železare Smederevo, nema ni zbog Prokopa jer prokišnjava. Kada se sve sabere, u Srbiji nema ni traga o boljem životu. Savetuju kritičari da Srbi idu tamo gde je bolje.

Strast negacije je na delu. Bilo koji dobar korak da napravi Vlada oni neće prihvatiti. Nema te sile činjenica i argumenta koji bi ih ubedio u objektivno vrednovanje unapređivanja ukupnog života. Sa njima nema diskusije. To je bornirana misao i preostaje vam samo da je analizirate.

Konačno, treća briga za bolji život može da se ostvari na već pokazan način. Iskoristi sve moguće resurse da podigneš materijalni standard građana danas, a o sutrašnjem danu neka neko drugi brine. Bolji život nije vezan samo za današnji dan. Odgovorna politika mora da misli i o budućnosti društva i države. Taj film o daj nam danas gledali smo i osetili. Kao da nas neko poziva da ga ponovo gledamo i doživimo. Nismo naivni.