Jovičini umesto slavlja spremaju sahranu, u Padinskoj skeli svi tuguju za Slađanom

DVOJICA braće i ćerka Jovice Stepića, (61), tragično nastradalog vozača ambasade Srbije u Libiji, stradalog, otetog 8. novembra, još su u šoku zbog vesti o njegovoj pogibiji. U kući brata Velje u selu Makce, koja je ujedno rodna kuća pokojnog Jovice, zatičemo i najmlađeg brata Dragana i članove ožalošćene familije koji su došli da izjave saučešće.

Svi su se nadali najboljem, a kako nam svedoči Dragan, predosećao je najgore.

- Ne znam šta bih više rekao o našoj tragediji. Umesto da spremamo doček i da nam brat stigne živ i zdrav, mi čekamo da nam dopreme njegovo telo i da ga pokopamo - rekao nam je očajni Dragan.

Okupljeni rođaci kažu da su Jovicu videli za prošli Đurđevdan, kad je došao da izvadi nov pasoš i da su ga braća tada nagovarala da se vrati iz Libije zbog ratnih sukoba, ali ih on nije poslušao.

- Sinovica Olivera iz Carevca je mnogo loše podnela vest o pogibiji oca i oseća se loše - kaže nam Dragan. - Svi oni zajedno pripremiće Jovičinu sahranu, ali se ne zna kada će ona da usledi, jer telo tek treba da se dopremi, a onda, kako smo čuli, treba da se obavi i obdukcija na VMA.

U selu Carevac, kao i u selu Makce, svi saosećaju sa Oliverom, jer znaju da je mesecima strepela za život svog oca. Na kapiji njenog dvorišta dočekuje nas njen sin Borko i moli za razumevanje.

- Već dva dana majku zovu novinari, ali ona zaista ne može ni sa kim da priča i molimo vas da to razumete. Ona se oseća veoma loše i ne izlazi iz kuće - rekao nam je Oliverin sin.

On je dodao da su u aprilu planirali slavlje za njegovo punoletstvo, ali da do njega neće doći zbog ove tragedije.

U PADINSKOJ SKELI NA SVAKOM KORAKU BOL: SVI TUGUJU ZA SLAĐANOM

MUK, neverica i tuga okružuju porodičnu kuću Slađane Stanković (41), službenice Ambasade Srbije u Tripoliju, koja je ubijena pre tri dana u američkom bombardovanju položaja ID u Libiji. Slađanin suprug Aleksandar i njene dve ćerke ne izlaze iz svog doma, a oni koji su u nedelju prolazili pored njihove kuće samo su slegali ramenima.

- Kao da je sada gledam... - priča nam komšinica Slobodanka. - U oktobru je ovde bila poslednji put. Strašno! Nadali smo se najboljem ishodu, a sada ovo! Sećam se kao da je juče bilo kada su prvi put odlazili za Libiju. Trubači su ih ispratili. Isto je bio februar. Aleksandar se vratio sa devojčicama pre četiri godine zbog škole, a ona je ostala. Da je bila pametna pa i ona da se vrati. Ostadoše deca bez majke sad kad im je najpotrebnija.

* Κomšinica Slobodanka / Dom Stankovićevih u Padinskoj skeli Foto V. Danilov

Komšije se o datumu sahrane raspituju i u obližnjoj prodavnici, u nadi da je prodavačica od nekoga načula nešto.

- Svi me pitaju da li sam nešto čula - govori nam prodavačica. - Niko ništa ne zna. Ni kada će dopremiti tela, ni kada će da je sahrane. Devojčice ne izlaze iz kuće. Videla sam joj muža u dvorištu dok je pričao s komšijama, ali samo nakratko. Strašna nesreća.