Komentar: Bolnica

NEKO je, izgleda, ovde ugasio svetlo.

Jer samo u mraku, bauljajući, može da se stigne u ovu situaciju da policija mora da dežura u svim zdravstvenim ustanovama. Da čuva živote onih koji su tu da spasavaju živote.

Da li ćemo, na ovim stranputicama, doći dotle da po jedan policajac mora da stoji uz svakog novinara, advokata, taksistu? Ni oni se ne osećaju bezbedno i traže status službenih lica.

Učestali napadi na medicinske radnike, verbalni i fizički, paradigma su socijalnog ludila, koje je, izgleda, uprkos svim naporima da budemo uređena zemlja, još naša sumorna stvarnost. I zato policajci od juče moraju da budu pripravni u 320 zdravstvenih ustanova!

To jeste, kad smo već stigli dovde, iznuđena i, izgleda, nužna mera, ali koliko je policajaca potrebno da zaštiti oko 7.000 zaposlenih na svojim radnim mestima u oko 50 odvojenih, uglavnom paviljonskih zgrada Kliničkog centra Srbije? I, koliko samo među 90.000 obolelih, koliko ih godišnje ovde leži u bolesničkim posteljama, ima nezadovoljnih, besnih, kivnih što su bolesni, što misle da im, možda, treba brži i bolji medicinski tretman, spremnih da lično, ili preko članova porodice iskale svoje ogorčenje na lekare?

Ima ih, ali takvi su, hvala bogu, ipak, u manjini. Među onima koji na red za magnetnu rezonancu ne mogu da stignu mesecima, a na operaciju katarakte i godinama, jer smo, ipak, siromašna zemlja, većina je pristojan svet. Ne viču, ne prete. Takvi kad uđu u taksi uredno plate svoj račun. Ne potežu oružje. I na svakog od njih, baš zbog toga što su vaspitani, može da nasrne neki nasilnik. Ako podlegnemo tom strahu, svako će morati da ima ličnog policajca, baš kao što Amerikanci većinom imaju ličnog psihoterapeuta.