Radoš Đurović: Talas migranata u Srbiji

Evropa, u koju je ušlo oko milion izbeglica samo tokom 2015, a od početka ove godine oko 76.000, nema jedinstven odgovor na pitanje kako zaustaviti dalji priliv, kao što nije imala ni jedinstven stav oko politike "otvorenih vrata" koju je predvodila Nemačka, odnosno Angela Merkel.

U jednom su složne članice EU, koje nikako da se dogovore o solidarnoj raspodeli 160.000 izbeglica iz Grčke i Italije (do sada relocirano manje od 0,02%), a to je da rešenje treba tražiti na spoljnim granicama Unije. Kako se Grčka nije pokazala kao pouzdan i brz partner, a turski ucenjivački kapacitet sa 2,2 miliona izbeglica na svojoj teritoriji i oko 40.000 na granici sa Sirijom, u kojoj su pojačani ratni sukobi, uvek ostavlja prostora Erdoganu za diktiranje toka krize, jedan deo evropskih zemalja zaigrao je i na kartu Makedonije. Zapadni Balkan je ušao u igru kao partner u zaustavljanju izbeglica na putu ka Evropi.

Da će se u Makedoniji, a ne u Grčkoj, registrovati migranti, i da će sa jedinstvenim identifikacionim dokumentom putovati dalje do Austrije, dogovorili su se direktori policija Austrije, Slovenije, Hrvatske, Srbije i Makedonije. Inicijativa da na makedonskoj granici treba zaustaviti migracije očigledno je stigla iz Beča, a kako navode nemački mediji, njeni zagovornici su i Slovenija i Mađarska.

Sa tom inicijativom u Beograd je stigao austrijski ministar spoljnih poslova Sebastijan Kurc koji je i u Amsterdamu na sastanku ministara spoljnih poslova i odbrane izjavio da su, ako Grčka konačno ne osigura bolje svoju granicu sa Turskom, Makedonija i druge zemlje (među kojima je naveo i Srbiju) spremne da to učine. Kurc i austrijski ministar odbrane Peter Doskozil su na ovom sastanku poručili i da je Austrija spremna da u Makedoniju i Srbiju pošalje svoje vojnike, kako bi zajedno s tamošnjom policijom osigurali granice i registrovali izbeglice. Kada se tome doda da Austrija ne isključuje mogućnost zatvaranja granice, pitanje je šta Srbija, između Slovenije i Hrvatske koje su članice EU i Makedonije na jugu, može da očekuje.

Pošteđena problema sigurno neće biti, a u kojoj meri i s kakvim posledicama zavisi od niza trenutno nejasnih rešenja.

Najavljuje se zatvaranje granica, zatvaranje tranzitnih centara, pominju se moguće nove izbegličke rute, deportacije su počele... Sa granice Hrvatske u Srbiju se svakodnevno vraćaju migranti koji ne ispunjavaju uslove za dalji put...

Jedno je sigurno - umesto deklarativnih poruka - Srbija neće biti sabirni logor, Srbija će se držati humane politike prema izbeglicama... Bolje je da otvoreno izvestimo javnost o tome šta se od nas očekuje i pripremimo je na mogućnost da će se ovde zadržavati sve veći broj ljudi koji pritom neće tražiti azil, niti želeti da ostanu kod nas.

A do toga će, vrlo je izvesno, doći. Evropska komisija (EK) je u sredu pozvala zemlje duž balkanske izbegličke rute da "hitno ubrzaju obezbeđivanje prijemnih kapaciteta". EK pri tome podseća da su lideri balkanskih zemalja lane obećali da će na migrantskoj ruti obezbediti smeštaj za 50.000 ljudi, a da je tek oko polovina obećanih mesta raspoloživa i u pripremi.

Da podsetimo, Srbija je izrazila spremnost da prihvati 6.000 ljudi. Sada se postavlja pitanje kojih bi 6.000 ljudi Srbija po preporuci EU trebalo da smesti. Broj obećanih kreveta je dogovoren kao tranzitni smeštaj za izbeglice na putu ka Evropi.

Da li je sada u igri trajniji smeštaj? Na koliko? Na koga se to odnosi? Na one koji ostanu zaglavljeni na Balkanu posle zatvaranja austrijske granice? Ako će se izbeglice na grčko-makedonskoj granici izjašnjavati o tome u kojoj zemlji traže azil (a sada je praksa da se propuštaju samo oni koji izraze nameru da azil traže u Nemačkoj i Austriji), kakav bi status u Srbiji imali ti ljudi? Samo je tražiocima azila omogućen smeštaj u ovdašnjim centrima, kao i zdravstvena i svaka druga zaštita, a ostali su ljudi-senke, nevidljivi sistemu.

Naši zvaničnici izjavljuju da ćemo se mi držati odluka koje donose druge evropske zemlje. Ako one zatvore granice, zatvorićemo ih i mi, poručuje naš ministar spoljnih poslova. Međutim, postoji tu jedna ne baš beznačajna začkoljica. Mi granicu prema Makedoniji ne možemo zatvoriti. U Makedoniju ne možemo deportovati izbeglice, jer sa tom zemljom nemamo funkcionalan sporazum o readmisiji, kakav, recimo, imamo sa Hrvatskom, koja sada u Srbiju vraća migrante za koje se utvrdi da nisu iz Sirije, Iraka i Avganistana. Ti ljudi su sada ponovo na ulicama i po parkovima u Beogradu.

Sa malim ekonomskim kapacitetima, kao zemlja u kojoj bi ti ljudi bili zaglavljeni, naša država bi se, kao i druge, branila od njihovog ulaska. Tu je nemoguće izbeći primenu sile, pokazati i nehumano lice, prokockati kredibilitet zemlje koja je pokazala razumevanje i poštovanje prema nesreći tih ljudi.

Kako se zaštititi od toga? Teško. Svi napori da se zaustave migracije na Balkanu, bez rešavanja suštinskog problema u zemljama porekla, neće dovesti do rezultata, samo će ugroziti ljudska prava onih koji dolaze. Ulazimo u jedno teško vreme gde rešenja neće biti, a definitivno u kompleksnom rešavanju ovog problema Balkan i Srbija će imati sve značajniju ulogu. Zato bi u pregovorima s moćnijima od nas za početak trebalo svakako izbegavati junačenje i prihvatanje tereta koji ne možemo da podnesemo.