Dr LJubivoje Stojanović: Bez slobode je beznađe

Pitanje čovekove odgovorne slobode prevazilazi viševekovne pokušaje pojedinaca koji su želeli da čovekovu bogodarovanu mogućnost stave u službu sebi i svojim sebičnim interesima.

Stvarani su filozofski i politički sistemi koji su nastojali da pod plaštom zajedništva mnogih omasove svoje pristalice svesno ih obezličavajući. Tako je stvarana sledbenička masa sa jasnim zahtevima koji su počivali na odanosti vođi i ideji. Vođa je mislio umesto svih i ko bi pokušao da ukaže na bolje mogućnosti rizikovao je da bude proglašen za izdajnika koji će biti izopšten, kamenovan ili spaljen na lomači.

Tako su mnogi narodi i naraštaji grcali u svom rodoljublju ili ideološkoj zanesenosti levičarskih ili desničarskih ideja. Čovečanstvo je zbog toga izgubilo mnoge generacije, stvaralaštvo je proglašeno za jeres. Ono što je skoro uvek pratilo te procese može se okarakterisati kao neuspešni pokušaji koji su okončavani pesimizmom, nihilizmom i anarhizmom. Sve to su naličja slobode, bunt bez stvaralačke punoće koji se neminovno završava beznađem i besmislom.

Čovek se plaši svoje bogodarovane slobode sve dotle dok ne upozna na pravi način Boga i sebe. Dok ne shvati da Bog nije diktator koji naređuje i čeka naše rezultate kako bi nam sudio, nego je svepraštajuća ljubav. Do ovog saznanja lako je doći samo onda kad čovek sebi postavi zadatak da uzrasta, napreduje, stvara bez predrasuda. Da bude u dobroj komunikaciji sa svima, sa punim poštovanjem prema svakome i bez podaničke jednostranosti prema bilo kome. To je moguće samo onda kad razume da je "Onaj gore", kako neki oslovljavaju Boga pre više od dve hiljade godina "sišao dole", rodio se radi nas i našeg spasenja, umro da bismo mi večno živeli, vaskrsao i uzneo se na nebo. Dao nam čast sedenja sa desne strane Oca. Ne samo velikašima ovoga sveta, već svakome čoveku koji to želi. To je snaga vere, radost hrišćanstva koju nikako ne sme da previdi i zaboravi niko ko sebe doživljava kao hrišćanina.

Tragična slika ratnih sukoba, zbegova nemoćnih ljudi, obespravljenih pojedinaca u surovoj društvenoj utakmici gde trijumfuju najbezočniji, a ne najbolji, može se promeniti samo onda kad oni koji sebe vide kao vernike počnu da žive u ljubavi Hristovoj. Dosta vremena je potrošeno u nadjačavanjima i nadgornjavanjima među hrišćanima, kao i vernicima uopšte. Došlo je vreme da svi vernici počnu da svedoče Boga Koji je ljubav, a ne osvetnik!

Previše je izgovoreno pretećih reči u Božije ime i učinjeno nedela u ime vere. Ne treba se raspravljati ko je više učinio nedela "braneći" veru od "nevernika", potrebno je da svi prestanemo da zloupotrebljavamo Ime Božje i vratimo se radosti života u veri. Samo tako moguće je preusmeriti savremeno čovečanstvo iz beznađa sukoba u raodst susreta i jedinstva u različitosti. Tada će se svako truditi da bude slobodna i odgovorna ličnost, niko neće pristajati da bude podanik vlastoljubivih vođa i sledbenik ideja koje ni ne razume do kraja. Jer, ako hoćemo da budemo iskreni i promišljeni videćemo da zavedeni pojedinci jedino što osećaju i razumeju u stanju sledbeničkog pasivizma jeste da mrze sve drugačije od sebe i svog kolektiviteta. Kakav je to život? Gde je tu slobodna ličnost? Mržnja raslabljuje, ubija čoveka i obeshrabruje ga da stvara. On samo nemoćno sluša ne razmišljajući ni o čemu i ne želeći ništa dobro ni drugima ni sebi.

Put vere jeste da "veći služe manjima". Nažalost, ako posmatramo društvene i druge institucije videćemo da nadređeni i te kako nipodaštavaju podređene. Štaviše, sve češće slušamo ideje pojedinaca da samo "čvrsta ruka" može sve da reši. Mislim da nije sve baš tako i da je snaga dobrog primera "prvog" uvek jača od njegovog nasilnog ponašanja. Treba reći i to da pod teretom javnih optužbi i presuđivanja unapred imamo stanje nepoverenja prema svima koji imaju neku društvenu funkciju. Besmislenim uopštavanjem sve što je učinjeno loše od strane neodgovornog rukovodioca podvodimo pod opšti stav o nepoštenju i postajemo nepoverljivi unapred prema svima koji opslužuju visoke društvene funkcije. Da bi se u budućnosti sprečile takve pojave potrebno je ulagati u nove naraštaje i njihovu odgovornu slobodu. Veronauka je u tom smislu dobar ulog i sadašnji ministar prosvete nije u pravu kad ovaj projekat proglašava skupim i društveno neisplativim.