Nedeljko Terzić: Bagerom na spomenike

MONOGRAFIJE naselja, ko ima on ima, ko nema neka se priseća šta je i kako je bilo, i izložbe fotografija pod nazivom "Nekad i sad" ostaju, kanda, jedini svedoci nečega lepog, zdravog i vrednog pažnje što smo imali u našem životu i okruženju. Jer, da bismo nešto sačuvali u izvornom obliku, sve teže i ređe će biti, a obrazloženja da nema novaca koliko ima prohteva, postala su svakodnevica.

Šta zapravo gubimo, nismo ni svesni. Ni zdanja pod zaštitom države više nisu zaštićena. Stara kuća, zgodan plac, na dobrom mestu, kao stvoren za višespratnicu. Onda na scenu stupaju oni za koje se, na pitanje da li rade, najčešće kaže: dobro se snalaze. I snađu se. Institucije o zaštiti spomenika kulture nalažu, po zakonskim propisima o očuvanju znamenitih zdanja, odnosno njihove autentičnosti, da fasada mora biti u izvornom građevinskom izgledu. A oni, snalažljivi, sve zidove poruše, ostave samo fasadni zid. I to tako stoji dok neke kišne i vetrovite noći, neko njihov, ne poruši taj dragoceni zid, a oni obrazlože da ga je stigla starost i "srušila" oluja. Tako niču nove betonske zgrade, čvrste, zdrave, dobro armirane.

Beše tako nestala i rodna kuća Gligorija Vozarovića u selu Ležimiru na Fruškoj gori. Ko dotičnog ne zna: bio je naš prvi koričar i knjižar, zatim knjižar-izdavač, rodonačelnik misli o Narodnoj biblioteci". Rođen je 1. avgusta 1790. godine, u porodičnoj kući u selu. Nekom se svideo plac, ali ga je naružila stara kuća, opasao je čeličnom sajlom, povukao traktorom i srušio do temelja. Danas je nema. Bibliotekari imaju nagradu po imenu Gligorija Vozarovića, i ta nagrada je mogla biti uvek dodeljivana u njegovoj kući. Ali nije. Sada neće ni moći.

Neće biti začudo ako jednog dana krene konvoj buldožera i sa zemljom sravni, na primer, celo jedno, malo planinsko selo, naseljeno odvajkada, zbog izgradnje novog hotela. A možda neće ni to biti potrebno. Stare kuće su uglavnom građene i podizane od organskog materijala: pleve, slame, blata, drveta, trske, pruća, ćerpiča, klesanog kamena, opeke. Pa to može vremenom i samo po sebi nestati.