Sahranjen srpski genije: Filip je bio istinski putokaz dobrote

KOLIKO je čovek za života vredeo, najrečitiji odgovor stigne kada iz života odlazi. Više stotina ljudi, u nemerljivom bolu, u sredu je na beogradskom groblju Orlovača, u večnost ispratilo mladog Filipa Brkovića, kome je iznenadna i kratka bolest presekla brojne planove i snove.

Iza njegovog fizičkog odlaska ostale su poruke - lekcije o uzvišenom idealu, ljudskoj dobroti, požrtvovanosti da napreduje u nauci, posvećenosti porodici, ljubavi prema roditeljima, prijateljima i svima koje je voleo i grlio kud god je polazio i odakle god da se vraćao.

O Filipu Brkoviću tako su govorili njegovi rođaci i prijatelji, ali i prijatelji i kolege njegovih roditelja Jelene i Iva, supruge Katarine i sestre Dijane. Tu su bili i predstavnici Univerziteta u Briselu, na kom je doktorirao.

U odavno neviđenoj povorci koja ga je ispratila bili su i Filipovi profesori sa beogradskog Fakulteta političkih nauka, na kom je bio najmlađi diplomac u istoriji ove prestižne ustanove, nastavnici iz njegove Treće beogradske gimnazije i Osnovne škole "Ribnikar".

Stotine buketa cveća, venci u rukama njegovih prijatelja, posle opela koje je potresnim pojanjem pratio hor "Krsmanac", milelo je prema Filipovom konačnom boravištu. Više sati trajalo je saučešće ljudi koji su stigli da podele bol sa Brkovićima za prerano ugašenim Filipovim godinama.

Iza kovčega, u gotovo opipljivom bolu, ali dostojanstveno, bili su Filipovi najbliži i najdraži: supruga Katarina u naručju je nosila njihovog jednogodišnjeg Mihaila. A on je, maleni, sve vreme pružao ručice da sa kovčega dohvati beli cvet iz buketa. Katarina je, u jednom trenutku, ubrala jedan i pružila sinu. Tako je maleni Mihailo sa belim cvetom u ruci, nesvestan ove tragedije, do kraja, poslednji put pratio tatu. Jednog dana pričaće mu mama ko mu je i kakav mu je bio otac.

- Osporavao je svaku vrstu ništavila - pamtimo reči Stanka Brkovića, bliskog rođaka ove porodice. - Borio se za druge, uvek, kao da se bori za sebe. Da je mogao, čitav bi svet zagrlio.

Povorka je milela. Samo se povremeno čuo prigušeni jecaj majke Jelene. Kada je kovčeg spuštan u grobnicu oglasila se violina mladog Danila Anđelkovića. Zajecala je "Tiho noći moje zlato spava", pa nastavila "Što te nema"... Potom su se nadglasavali zvuci violine i jecaji kada je mladi violinista nastavio melodijom: "Sve smo mogli mi".

Komemoracija mladom srpskom naučniku u četvrtak je na Fakultetu političkih nauka u 17.30.

OSMIŠLjAVAO SVOJ, NAŠ I BUDUĆI SVET

FILIP je uspehe i postignuća delio sa nama koje je voleo, jednako kao i svoju pažnju i dobrotu - napisala je u svojoj kratkoj pozdravnoj noti Lidija Beko, razredni starešina i profesor engleskog ovog vunderkinda Treće beogradske gimnazije. - Cenili smo ga jer nikada nije bio bez jasnog stava, logičnog mišljenja i čvrstog principa. Šarmom i argumentom, uspevao je da ubedi i dokaže da zna da misli, piše, projektuje, pomera granice.

Ona je poručila da je Filipov rezime zato "rukopis inteligencije i marljivosti, zahtevnosti i kreativnosti, kojim je osmišljavao svoj, naš i budući svet".