Dušan Proroković: Šta će Srbiji oružje?

U HRVATSKOJ javnosti se otvorila rasprava oko pitanja kupovine novih aviona za ratno vazduhoplovstvo. Hrvatska se nešto dogovarala sa švedskim proizvođačem “Gripen”, ali se ispostavilo da bi ceo aranžman koštao oko osam milijardi kuna za narednu deceniju, odnosno 800 miliona godišnje (oko sto miliona evra). Pa tako u deset rata.

Ima li Hrvatska novca za nove letelice ili ne i kako će teći rasprava ostaje da se vidi, tek u svemu ovome je nešto drugo zanimljivo. Naime, pre tri godine se u Hrvatskoj mogao čuti predlog kako treba poraditi na organizovanju sistema “pametne odbrane”, pa se u tom kontekstu spominjala zajednička kupovina novih vazduhoplova sa Mađarima. Danas o tome ama baš niko ne govori. Za tri godine se desilo svašta, a u uslovima eskalacije migrantske krize odnosi Zagreba i Budimpešte su dobro narušeni. Jeste, obe zemlje su u NATO, ali svaka planira da čuva svoje nebo!

Ovakav uvod je ponajpre zbog onih koji govore da Srbiji i ne treba oružje, gotovo da nam i vojska ne treba, “jer nas ionako okružuje NATO”. Kao da Srbiji treba vojska da bi ratovala sa NATO!? Kao da naše vojne kapacitete treba upoređivati sa NATO!?

Pitanja bezbednosti države (u najširem mogućem smislu), pojedinaca, materijalnih dobara itd. mogu se sagledavati iz raznih uglova i uloga vojske je tu jasna. Srbija se sreće sa mnogim bezbednosnim izazovima i pretnjama, a većina njih je pobrojana u doktrinama i strategijama usvajanim od 2007. godine do danas. Nešto od toga se tiče i NATO i okruženja u kojem se nalazimo, a nešto ne. Na kraju krajeva, ne može se odluka o (ne)naoružavanju donositi samo i isključivo posmatrajući naš odnos sa NATO.

Živimo u nemirnom regionu i u nemirnim vremenima. Krize prestižu jedna drugu. Samo tokom prošle godine Srbija je ušla u tri oštra diplomatska konflikta sa susedima. Sa Mađarskom posle prelaska granične linije od strane njihovih specijalaca, sa organima BiH posle napada na premijera Vučića u Potočarima, a prema Hrvatskoj su bile čak uspostavljene i ekonomske sankcije. Istina, posle toga se “politički peglalo” i problemi su nekako rešavani, ali treba upozoriti da su novi problemi počeli da se pojavljuju (posebno sa migrantskom krizom), a neki stari da se intenziviraju. Treba li upozoravati na dešavanja u Prištini i zapitati se kako će se to odraziti na bezbednost Srba? Čeka li nas oko toga nešto novo u 2016?

Na kraju, kada smo kod NATO, možemo da postavimo i pitanje: šta ako se NATO raspadne? Da, mnogi će se nasmejati, ali mnogo je i danas živih sovjetskih oficira koji su se smejali aprila 1989. kada su im demonstranti u Tbilisiju poručivali da je SSSR mrtav. Neće NATO poraziti ni Rusija, ni Islamska država, ali na njegov opstanak mogu razarajuće delovati unutrašnje nestabilnosti u evropskim državama. Ili da odemo u drugu krajnost: šta ako istočnoevropske NATO države budu gurnute u konflikt sa Rusijom? Šta bi Srbija u tom slučaju radila? Da junački krenemo na Moskvu!?

Naravno, na osnovu ovakvih spekulacija se ne može praviti državna strategija. Ali, ova jednostavna pitanja pokazuju i da se pitanje modernizovanja Vojske Srbije i nabavke novog naoružanja ne može sagledavati “kroz NATO naočare”. Srbiji je potrebna vojska, a zbog vremena koje dolazi i izazova sa kojima ćemo se sretati - ta vojska mora biti i brojnija, i obučenija, i opremljenija nego što je danas. Ako se sami ne zaštitimo, drugi nas braniti neće. To je tako uvek bilo kroz istoriju, i uvek će biti.

Na kraju, ostaje da se vidi: odakle novac za vojsku? To je tema za posebnu raspravu, u kojoj se mora sagledavati ne samo celokupan budžetski sistem, već i celokupan sistem javne uprave, sistem teritorijalne organizacije države itd. Šta tu Srbiji treba, a šta ne treba, koliko šta košta i gde može da se uštedi? Za početak, treba da odgovorimo: hoćemo li da se branimo ili nećemo?