Kako je Srbija birala

ISTORIJA srpskih izbora - od onih prvih, održanih po odredbama Trojičkog ustava (donetog u Kragujevcu 1869. godine), pa do skorašnjih dana - istorija je izbornih mahinacija, policijskog terora, hapšenja, ubistava, falsifikata, neprincipijelnih koalicija, demagogije, medijskih blokada... U školi demokratije učimo gotovo vek i po. I naučili smo kako su izbori sasvim nepotrebni ako su - dobro organizovani.

Knez Mihailo Obrenović, koji mnogo duže od jednog veka jaše bronzanog konja na beogradskom trgu, zapravo je svedok političkog sazrevanja ovog naroda. Za života "penjali su mu se na glavu" tražeći malo više demokratije i još kojekakvih prava.

Kad su jednom od ovog "evropejski obrazovanog vladara tražili više zapadnjačkog parlamentarizma", izneo im je jedan akt tadašnje skupštine, i na njemu sve sam "krst do krsta".

- Dokle god ni poslanici ne umeju svog imena napisati, dotle se, bogami, vi mladići uzalud žurite da proklamujete velike slobode - rekao je tada Knez Mihailo.

Knjez je bio pobornik "prosvećenog apsolutizma" i voleo je da govori kako lično poznaje sve obrazovane ljude u Srbiji - "pa ima ih deset, najviše dvanaest"!

- A ustanove jedne zemlje ne prave se za dvanaest ljudi, nego se moraju podešavati prema opštem nivou naroda - objašnjavao je Obrenović mladim liberalima. - A dati parlamentarizam, samo da bi Milovan Janković mogao držati parlamentarne besede, bilo bi neozbiljno!

MNOGO docnije, kada je "uzjahao" bronzanog konja ispred muzeja i pozorišta, bio je na meti demonstranata, navijača i ko zna kakvih nezadovoljnika. Gotovo svakodnevno "su mu se penjali na glavu", kao što su mu se peli i za života, tražeći od aktuelnih vlasti malo više demokratije i još ponešto pride.

Knjeza ubiše, u Košutnjaku, maja 1868. Privremeno namesništvo zakazalo je Narodnu skupštinu za izbor novog kneza, pošto Mihailo nije imao naslednike. Ali kad su tako ozbiljne odluke u pitanju, Skupština obično bude samo dekor. Ministar vojni Milivoje Petrović, koji je sam sebe, po selu iz koga je poticao, nazvao Blaznavac, jednostavno je zakleo vojsku na vernost Milanu Obrenoviću, unuku gospodar Jevrema, rođenog brata Miloša Velikog. Skupština, koja se sastala kraj Miloševog konaka, u Topčideru, mogla je samo da aminuje odluku donetu većom silom od sile glasa, silom oružja, i knez Milan, docnije nazvan "kralj Milanče", stupi je na presto u 14. godini. Do punoletstva, kneževsku vlast obavljalo je Namesništvo (Milivoj Blaznavac, Jovan Ristić i Jovan Gavrilović), sastavljeno od "mladića" s kojima se ubijeni Mihailo preganjao oko "zapadnjačkog parlamentarizma".

Ustavom koji je donet 1869. godine, na Skupštini u Kragujevcu - namerno daleko od prestonice - započeo je pravi parlamentarni život u Srbiji, jer su narodne skupštine, sve do tog ustava, imale saborni karakter.

POSLANICI, prvi put u srpskoj istoriji, odrediše opšte pravo glasa za svakog Srbina "koji je punoletan i plaća danak", i za svoj trud dobiše "na ime dijurme po 15 groša dnevno". Skupština se imala birati na svake tri godine, a kasnije donet izborni zakon bio je više nego precizan:

- Izbori počinju u osam ujutru; kad se prvih dvadeset birača iskupi, izabraće između sebe članove biračkog odbora; svaki birač će javno kazati koga hoće za poslanika; biranje će se vršiti neprestano do zalaska sunca... Birački odbor će zatim sašiti sve tabake redom, a na jednom praznom listu zabeležiće se koliko je koji glasova dobio. Za poslanike narodne ne mogu biti birani činovnici i oni koji u činovnički red spadaju, kao ni penzioneri, ili oni koji primaju izdržavanje iz državne kase, a ni vojnici bilo kog čina - pisalo je u zakonu.

Namesništvo: Oni su nekad vladali Srbijom

Vrlo lep zakon, "jedan od najnaprednijih izbornih sistema u svetu", ali - život je život. Glavni izborni faktor, u ta davna vremena, bila je - policija. Kako je to zaista izgledalo "na terenu", opisuje čuveni istoričar Slobodan Jovanović:

- Izbori u srezovima su zavisili od policije. Poverenici koji su u srezovima birali poslanike, dolazili su sa svojim kmetovima u ono mesto koje bi sreski načelnik, tzv. kapetan, odredio. Kmetovi su se odmah javljali kapetanu i pitali za koga da glasaju. Narod je još poštovao vlast - i držao da treba birati onoga ko će biti po volji kapetanu; ko bude po volji kapetanu taj će, mislili su seljaci, biti po volji i knezu - pisao je Jovanović.

U selima gde je narod "još poštovao vlast" nije bilo problema, ali u varošima "vlast se nije ustručavala od nasilja, pa ni od kaišarluka", piše dalje Slobodan Jovanović.

- U srezovima, vlada je preko kapetana naređivala ko će biti izabran. U varošima, ona je silom vlasti sprečavala izbor opozicionara... - zaključak je Slobodana Jovanovića o izborima iz 1871. godine.

Skupština, izabrana 1871. godine, predložila je šestoro ljudi, a Namesništvo je, po Ustavu, od njih imenovalo za predsednika Živka Karabiberovića, a za potpredsednika Josifa Pančića, prvog Hrvata srpskog poslanika.

OKTOBRA 1874. raspisani su novi izbori za Skupštinu. Izborima je rukovodio Aćim Čumić. Uoči izbora uveo je novu praksu koja će postati redovna u Srbiji: promenio je gotovo kompletno policijsko osoblje. Od 18 okružnih načelnika, 16 ih je premešteno ili penzionisano. Slično je uradio i sa sreskim načelnicima i pisarima. Pred izbore je hteo potpuno da se osigura, da na svim ključnim mestima budu - njegovi ljudi. Ali nije se uzdao samo u policijski teror, uveo je i druge načine pridobijanja birača.

U Srbiji tada još nisu bile jasno iznijansirane razlike između konzervativaca i liberala. Do 1881. političkih stranaka nije bilo, ali se jasno znalo ko je za vladu, a ko protiv vlade. Čumićeva policija dobila je jasno uputstvo kako ne smeju biti izabrani ljudi koji najviše smetaju. Na primer, požarevački poslanik Aleksandar Nikolajević, Jovan Bošković iz Loznice i dva bivša oficira, Sava Grujić iz Valjeva i Jevrem Marković (brat Svetozara Markovića) iz Jagodine.

Zgrada Skupštine Srbije u 19. veku, Aćim Čumić je uveo negativnu kampanju

IZBORI iz 1874. bili su prvi na kojima su se rasplamsale partijske strasti.

- Čumić nije mogao da pravi izbore mirno i iz potaje - piše Slobodan Jovanović. - Žustar i jedak, on ih je pravio na kavgadžijski način, koji je izazvao otpor i galamu. U borbu s političkim protivnicima unosio je mnogo lične mržnje i inata. Imao je ljutinu hrta, i na koga je kidisao, toga bi hteo da rastrgne.

No, i pored svih Čumićevih pritisaka i smicalica, u Jagodini je Jevrem Marković ipak izabran za narodnog poslanika. Bila je to prava mala izborna bitka, koju je Čumić izgubio, mada je - i bukvalno - upotrebio i artiljeriju.

Da bi sprečio Jevremovu kandidaturu, Čumić je demonstrativno izveo topove na Crveni breg. Ipak, Jevrem Marković bio je izabran. Ali, "ljut kao hrt", ministar nije odustajao, na prvom zasedanju Skupštine Čumić postaje predsednik vlade i poništava glasanje u Jadru i glasanje u Jagodni. Pohapsio je dvadesetoro Mirkovićevih pristalica i u naknadnim izborima Jevrem Marković ne dobija potrebnu većinu.

VRHUNAC rasplamsanih stranačkih strasti, za vreme ovih izbora Srbija će doživeti u Gornjem Milanovcu. Samo šest godina pošto je u Srbiju uvedeno pravo glasa, demokratija je tako napredovala da je na izborima već pala i prva glava. Na sam dan izbora, i to tri sata pošto je proglašen za narodnog poslanika, iz puške je ubijen Pavle Grković (nikad nije pronađen ubica!). Kao da je suđeno da se na oltar srpske demokratije prinose žrtve.

Posle izbora, Čumić je počeo da nagrađuje one policijske i državne činovnike čijim je radom bio zadovoljan, a strogo kažnjavao one koji nisu ispunjavali njegove izborne instrukcije. Pet okružnih načelnika, pet okružnih pomoćnika, četiri sreska načelnika, 26 sreskih pisara - dobilo je unapređnje.

Premeštajem je kažnjen jedan okružni načelnik, ali i dva okružna pomoćnika, dva sreska načelnika, 13 sreskih pisara... Jedan okružni pomoćnik i tri sreska načelnika penzionisani su. Jer, Srbija je velika tajna!