Radoš LJušić: Zašto Mojkovačku bitku ne slave u Mojkovcu

DOBIO sam pozivnicu Udruženja Knez Miroslav koje je organizovalo proslavu stogodišnjice Mojkovačke bitke u Sava centru (18. januar), radi obnove herojskih zaveštanja i duhovnih vrednosti koje nam ostaviše u nasleđe junaci Mojkovačke bitke sa serdarom Jankom Vukotićem na čelu. Posle ovih dobronamernih reči sledi netačna tvrdnja zbog koje sam obavestio organizatora da svečanosti neću prisustvovati: "Oni (junaci Mojkovačke bitke) su svojom žrtvom osnažili i trajno zapečatili jedinstvo srpskog naroda!"

Nesporna je činjenica da jedinstvo srpskog naroda nikada nije osnaženo, a pogotovo zapečaćeno. Srbi nisu uspeli, i pored svih uloženih napora, pre svega Srbije (Kneževine, Kraljevine i Republike), da se konstituišu u srpsku naciju, kao utemeljen i pouzdan oblik jedinstva svakog naroda.

Uveren da u jednom novinskom tekstu nije moguće sve obuhvatiti i podrobno objasniti, uz rizik da budem zbog toga osporavan, usuđujem se da samo napomenem nekoliko savremenih drastičnih primera crnogorskog separatizma i odnosa Crne Gore prema Srbiji. 1) Crna Gora je napustila Srbiju izdvajanjem iz Državne zajednice. 2) Crna Gora je priznala Kosovo. 3) Crna Gora je uspostavili diplomatske odnose sa Kosovom. 4) Crna Gora je glasala za prijem Kosova u UNESKO.

Od pustih vremena Kosovske bitke pa do danas, ne postoje bolji primeri srpskog nejedinstva i izdaje srpskih nacionalnih interesa. Crnogorskim separatizmom ugašeno je Srpstvo!

Podsetimo se i na sramnu izjavu Ranka Krivokapića, predsednika Skupštine ZSiCG, uoči otcepljenja Crne Gore, jedne od mnogih njoj sličnih: "Šta ćemo mi sa gorima od nas!" Baveći se istorijom Srbije i srpskog naroda, nisam naišao na nezahvalniju, nekorektniju i mrziteljskiju ocenu Srbije i njenih građana. A dotični političar uživao je blagodeti Srbije i u njoj završio visokoškolsko obrazovanje. Tada je Srbija bila blagodarna, ne samo njemu, već mnogim Đetićima!

Posle navedenih nebratskih poteza crnogorskih državotvoraca i Srbija je znala, ponekad, da zauzme nekorektno držanje prema Crnoj Gori, npr. sadašnje nepodržavanje crnogorske kandidature za predsedavanjem UN. Inat je najgori zanat, stara je poslovica.

Ovakva nebratska i nesrpska politika šteti i jednoj i drugoj državi, i Crnogorcima i Srbijancima. I dok Crnogorci proslavljaju separatističko Badnje veče, Srbijanci proslavljaju herojsku Mojkovačku bitku. Očit primer suprotstavljenih državotvornih pogleda Crnogoraca i Srbijanaca! Nisam protiv njene proslave, ali ne u Sava centru, već u Mojkovcu, gde je bitka i bila, u ogranizaciji Crne Gore i s pozivom svim Srbima da učestvuju u njenom obeležavanju.

Građani Srbije valjalo bi da se upitaju da li su dužni da slave bitke onih čiji su nas sinovi i unuci napustili i koji zdušno i javno rade protiv Srbije?

Građani Srbije valjalo bi da se zamisle dokle će da slave Pirove pobede, a jedna od njih je i Mojkovačka. Samo dan posle herojske odbrane na liniji Mojkovac - Berane - Čakor kralj Crne Gore je potajno napustio zemlju (19. januar), a šest dana potom crnogorska vojska je bezuslovno kapitulirala (25. januar). Ovim ne želim da umanjim herojsko požrtvovanje Crnogoraca na Mojkovcu koje jeste dobar primer kako valja braniti otadžbinu, ali želim da podsetim i na činjenice šta se potom desilo.

Prirodno je što Udruženje Knez Miroslav organizuje akademiju povodom ove značajne bitke. Prirodno bi bilo da su Crnogorci obeležili bar jednu bitku Srbijanaca iz prve dve godine Prvog svetskog rata, ali nisu. Zato sam preporučio organizatorima da i u Crnoj Gori organizuju proslavu, kad se već nisu setili 1914. i 1915. godine, jedne od tri bitke iz 1916: Gorničevo, Kajmakčalan ili Bitolj. Hrabri Srbijanci su zaslužili takvu počast, a mi smo braća, zar ne? Tada ću doći na proslavu i ja, makar i nezvan.

Da bih skinuo obrazinu ličnog sa ovog teksta naglašavam da je moja majka poreklom iz Donje Morače, da je moj Istok bio u sastavu Crne Gore od 1913. godine i da je odred Istočana, predvođen potporučnikom Milićem Krstićem, kasnije čuvenim vojvodom i goniteljem kačaka, učestvovao u Mojkovačkoj bici.

Generacijski snovi i rad nacionalnih pregalaca rasutog srpskog naroda, posebno u galantnom 19. stoleću, razoreni su u destruktivnom 20, a nestali u globalističkom 21. veku. Iza ove neuspele politike ostale su tri demografske katastrofe kao posledica velikih ratova (1804-1815, 1914-1918, 1941-1945) i samomržnja Srba, naročito ispoljena tokom i posle Drugog svetskog rata. Izdaja i inat su neposredna posledica te samomržnje, negativne pojave u državotvornoj politici.

Srbi moraju hladne glave da tumače svoju prošlost i da razmišljaju o svojoj budućnosti, ugledajući se na Jevreje, koji su uspeli, posle toliko vekova i nadljudskih napora, da prevaziđu najveću nacionalnu bolest – samomržnju.