Prof. dr LJubivoje Stojanović: Radost se ne kupuje

DECEMBARSKO-januarska svečarenja kao kulminacija svih slavlja tokom godine sadrže mnoga pitanja koja pojedinci previđaju predajući se različitim provodima.

Kako je život mnogo sadržajniji od povremenih svetkovina, potrebno je promišljeno i osmišljeno sagledavanje stvarnosti baš u periodu kad se smenjuju i prepliću različita svečarenja. Dok se jedni muče kako da dočekaju goste, a drugi kako da kupe poklon domaćinu, ostaje pitanje da li pod takvim teretom vidimo jedni druge na pravi način. Ili od mnoštva briga oko đakonija na trpezi i poklona u rukama i ne vidimo jedni druge već svako samo želi da istakne sebe pred drugima ne uviđajući koliko se u tome troši radost postojanja.

Gostoljublje je važna životna stvarnost i iz biblijskog teksta saznajemo da je u Starom zavetu otac naroda i otac vere Avram zahvaljujući gostoljublju video Boga. Novozavetni bogovici posle Hristovog vaskrsenja udostojili su se bogoviđenja onda kad su pozvali Hrista u svoj dom. On je prelomio hleb u njihovom domu, što se može razumeti kao svečarska gozba - krsna slava koja izvire iz liturgije, a ne iz paganskog nasleđa. Sve ovo nas dovodi do zaključka da je najvažnije kakvi smo mi koji smo se sabrali na gozbi, a ne koliko koštaju đakonije ili pokloni. Naravno, sve ovo treba promišljati dublje, ne jednostrano kao negiranje truda, posebno domaćica, ili ljubavi kojom častimo jedni druge.

Mnogo je lepih običaja i radnji koje prate sve ove praznične dane, samo ih treba razumeti na pravi način. Najvažnije je da sve merimo dobrotom i ljubavlju bez omalovažavanja "malih" ili "jeftinih" poklona. Potrebno je prepoznati simvoliku pomirenja i lepotu praštanja, dok je poklon samo prateća pojava koja ne sme da opterećuje.

Kako bi bilo lepo kad bi se u sve naše domove, kumovske, rodbinske i komšijske odnose vratio taj lepi običaj. To bi nas sve podstaklo da razmišljamo i razumemo da jedni drugima najviše dugujemo lepu reč. Ako bi bilo drugačije, onda bi svako samo mislio koliko će ga "koštati" susret s drugim, pa bi se deca na Detince sklanjala od starijih, a ovi od njih na Materice i Oce. Samo onda kad shvatimo da su osmeh i lepa reč vredniji od skupih slatkiša neće nam biti teško ni da častimo jedni druge onim što možemo i koliko možemo. Tada ćemo se setiti i onih koji imaju još manje od nas. To će nam vratiti veru u život i podstaći nas na čovekoljublje tako da ćemo svoju sreću meriti onim što jedni drugima možemo da damo, a ne samo onim što po svaku cenu želimo da uzmemo samo za sebe.

Radovaćemo se susretu jednih sa drugima i tada će sva naša svečarenja dobiti novu i bolju dinamiku. Nećemo imati želju da nas istroši "najluđa noć", nego ćemo se truditi da budemo bolji jedni prema drugima.

Promišljaćemo sve svoje svečarske susrete tako što ćemo se spremati da na njima damo sve od sebe da stvarno ukažemo poštovanje svakome. Predugo traje kod pojedinaca potreba da kad nekoga negde vide odmah započnu svađu sa njim zbog nekih različitosti ili ranijih nesporazuma. Krajnje je vreme da se sve to preobrazi nabolje i da prestanu sukobi. Svetost svečarske trpeze treba prepoznati i poštovati, što su mnogo pre nas činili naši preci tako što je to bilo kultno jedenje i pijenje uz zdravice. Bilo bi dobro da se taj dobri običaj ponovo uspostavi, jer bi tako svi bili pokrenuti od zlovolje koju su doneli sa sobom ka svetosti koju u sebi nosi svečarsko sabranje.

Na kraju, možda bi bilo dobro da se razmišlja o svečarskom solidarnom prilogu za one kojima je pomoć potrebna. Zna se dobro u svakoj ulici, svakom ulazu i bližem okruženju kome šta nedostaje. Kad bi svako umanjio svoje troškove vezane za doček gostiju ili odlazak na slavu za najmanju sitnicu i to odvojio na stranu da bi kasnije sa još nekim komšijama i prijateljima to sastavio u zajednički fond, sigurno je da bi obradovao one koji oskudevaju u nečemu.