Miroslav Janković: Prazne sobe Mahira i Alekse

TUGA na dečijem licu je najupečatljiviji prizor boli: od nje je samo veća prikrivena dečja tuga. Sa takvim licima su sa ovog sveta otišli Aleksa Janković iz Niša, pre četiri godine, i Mahir Rakovac iz Sarajeva, pre nepun mesec dana. Obojica zbog vršnjačkog nasilja nad njima i obojica na isti način: skočili su s prozora zgrada u kojima su stanovali.

Mahir i Aleksa se nisu poznavali, ali bili su spojeni istom nesrećom: nevine i lake (to je rekao Crnjanski) mrzili su ih i mučili vršnjaci, bez ikakvog razloga i s posebnom okrutnoću. Mahir i Aleksa su ćutali i trpeli, kao što to po pravilu čine dobri i pošteni, naivno se nadajući da će njihova muka sama od sebe minuti.

A onda su izabrali jednu od najgorih smrti: skočili su kroz prozor ovog pokvarenog sveta, s očajnom nadom da će se možda spasti padajući tamo odakle su na ovaj svet i došli - sa Disovih nevinih daljina.

Njihovi roditelji nakon njihovih smrti prolaze kroz nove muke, a traže samo dve stvari: da se krivci kazne i da zakon prepreči put ovom najnovijem zlu među nama - vršnjačkom nasilju. Na društvenim mrežama su začeti široki pokreti da se donese Aleksin i Mahirov zakon, da se stvori fondacija pod njihovim imenima za preventivno delovanje, da se radikalno izmeni državni nadzor na školama i da se, to je najveća nada - drastično pooštre zakoni koji kažnjavaju maloletničko nasilje.

Jedan poučan primer: Englezi kao izumitelji demokratije u svetu imaju zakon po kome se za ubistvo sudi i deci od deset godina. Uz obrazloženje da onaj ko je u tim godinama počinio zločin, istovremeno je dovoljno odrastao da snosi i posledice za to. Grubo, bolno, brutalno ali tako je: je li možda ubistvo nežan čin?

Aleksa i Mahir se nisu ubili - njih su ubili vršnjaci, koji će lako otrpiti kozmetičke maloletničke kazne, a možda i ponoviti svoju prirodu! Škola i deca u njoj su, nažalost, samo deo slike današnjeg društva. Naročito škola: ona je i u ovim i u sličnim slučajevima uvek na strani većine učenika (a među njima i onih nasilnika), po njoj su žrtve asocijalne i neprilagođene osobe, koje su dale i neki povod svojoj nesreći.

Škola zataškava svoju krivicu štiteći samo sebe. Zato bi bilo dobro zakonom predvideti: oduzimanje licenci i školama i nastavnicima, suspendovanje učenika, novčano kanjavanje roditelja za svoj deo krivice, javno objavljivanje imena tih malih monstruma, crnih bisera ovoga vremena. U kome sve manje volimo smeh, radost, slobodu i znanje: zato sada živimo posledice toga i slušamo njihovu oluju.

Dolazi (li) vreme kada će se učenicima na kraju školovanja davati samo jedna ocena: da su normalni! Jer, kako drugačije objasniti ono što je rekao Dubravko Lovrenović, očuh Mahira Rakovca: "Moga pastorka su oklagijom silovali njegovi vršnjaci, to su mirno i nezainteresovano gledale neke učenice i dobacivale im - Momci, je li vam ugodno!"

Nisu samo žrtve oni koji su direktno stradali od vršnjačkog nasilja. Žrtve su svi oni koji se plaše, čekaju i mogu biti sledeća meta. Tako se stvara široki i opasni krug sveopšte nesigurnosti i straha, u kome se može desiti da besni roditelji zlostavljane dece počnu uzmati pravdu u svoje ruke.

Sa stanovišta prestrašenog i očajnog oca, sve je bolje od mrtvačkog kovčega vlastitog deteta. Ne zaboravimo: odavno je na ovim prostorima mali korak od reči do oružja. A nismo oduvek bili ovakvi. U Bosni su stari ljudi govorili da decu za njihovu krivicu uvek treba istući, ali maramicom (metafora za pravednu, blagu ali poučnu kaznu).

Uskoro, po evropskim zakonima, nećemo na decu smeti podići ni glas a kamoli ruku, a nećemo smeti ni ući u njihovu sobu bez kucanja. To se jedino neće odnositi na roditelje Alekse i Mahira, kada budu ulazili u njihove prazne sobe?

Miroslav Janković, novinar