Praznik je vreme praštanja

ROĐENjE Sina Božijeg događaj je koji sabira i osmišljava sve najuzvišenije u vremenu i večnosti. Nedvosmisleno svedoči neopisivu i neizmernu ljubav Božiju prema svetu i čoveku.

Tvorac svega stvorenog postaje stvorenje, Bog se rađa kao čovek - novorođenče usred pećine Vitlejemske. Tu su pastiri i njihova stada, mudraci i njihova nauka i bogati darovi, anđeli i njihova pesma mira i ljubavi. Tu nema Iroda vlastodršca koji u strahu za svoju vlast i položaj naređuje ubistvo svih novorođenčadi muškoga roda toga vremena. Neki tvrde da je ubio i svog tek rođenog sina, sve u strahu da ne izgubi vlastodržačke privilegije. Irod ništa nije razumeo, jer je sve merio sobom i svojim interesom.

Kako onda, tako i kroz sve vekove, čovek koji sve meri sobom i podređuje sebi ne može da razume Božiju ljubav. Ko ne promišlja život u stvarnosti oboženja postaje rob samoobožavanja i idolopoklonik koji se klanja sebi ili drugima lutajući neprestano po bespuću obožavanja ili satanizacije. Tu je koren svih ljudskih sukoba i nesreća.

Nije lako razumeti tajnu Božijeg čovekoljublja sve dok smo opterećeni borbom za opstanak i strahom od drugog čoveka i drugih naroda. Pod tim teretom sve merimo svojim interesom ne primećujući besmisao samosužavanja u svakom pogledu. Tada i Boga smeštamo u kontekst sebičnog interesa koji postaje najnesnosniji onda kad se predamo kolektivnom egoizmu pravdajući se rodoljubljem ili ideološkom odanošću.

Tako samoizolovani ne možemo da prepoznamo Hrista Bogomladenca jer ne tražimo Njega Spasitelja sveta već nekoga ko bi porazio one koje doživljavamo kao svoje neprijateljstvo. Ne vidimo da smo tako sami sebi najveći neprijatelji i ne razmišljamo koliko je pojedinaca obesmislilo svoje postojanje ovakvim postupanjem i koliko je naroda nestalo sa svetske pozornice pristajanjem na bespuće sukoba.

Bogočovečanska punoća hrišćanstva je činjenica koju svaki iskreni hrišćanin treba da promišlja, razume i svedoči u svetu. Lomače, krstaški ratovi i druga nedela pojedinaca treba razumeti kao svehrišćanski promašaj koji zahteva pokajanje i preumljenje. Tu nema mesta izgovoru da je to neko drugi činio, geografske odrednice su slabomerne u vezi sa ovim. Svi hrišćani zajedno treba da izvuku jasnu poruku kako ne bi krenuli Irodovim bespućem mržnje i osvete.

Krajnje je vreme da razumemo Vitlejemsku bogočovečansku logiku u kojoj su zastupljeni svi društveni faktori i socijalni i obrazovni nivoi.

Kad sve ovo razumemo snagom duboke i uzvišene vere bićemo hrabri da svima sve oprostimo. Dakle, nasilje u svetu najuspešnije se može sprečiti činjenjem dobra, a ne samo jednostranim proglašavanjem drugih za nasilnike. Tako se pokreću nova nasilja i besmisao. Zbog toga treba prestati baviti se Irodom i njemu sličnima, jer tako nešto opterećuje Božićnu radost. Mnogo umesnije je razmišljati bolje načine komunikacije sa svima trudeći se da lepu praksu koja prati Božićne praznike osavremenimo konkretnim postupcima.

Zato predlažem da svako sebe upita kad prođe vreme praznovanja da li je uspeo da prevaziđe sebičnost u sebi i - oprosti. Ali to treba da bude konkretno, a ne apstraktno pitanje. Trebalo bi da se zapitamo da li smo se pomirili sa onima sa kojima smo u neslozi, ili smo bar pokušali.

Hrabrost je oprostiti a slabost je zlopamtiti, to ili govorimo ili sa odobravanjem slušamo. Ali, kako postupamo?

Sve dok nemamo u sebi hrabrosti da oprostimo mi smo raslabljeni ma koliko mislili da smo dosledni u čuvanju svoga dostojanstva. Zamislimo svi zajedno šta bi bilo da je Bog razmišljao na ovakav način o Sebi i nama. On je svojom snagom sve stavio u kontekst čovekoljublja, što bi trebalo da i nas pokreće. Treba prestati sa sebičnim kalkulacijama u sebi i odvažno prihvatiti bogočovečanski smisao postojanja.

Teški je to hod uskom strminom sa koje se lako može pasti, a teško se njome ushodi, ali veliki je broj onih koji su išli i koji idu ovim putem.

Znajući sve ovo pokušajmo da nam ovaj Božić ne prođe u formalnom obeležavanju sa namerom da zaboravimo surovu svakodnevicu.

Promislimo i osmislimo svoje pamćenje i hrabro se suočimo sa sobom i svim svojim zluradostima i zlopamćenjima kako bismo počeli da ispravljamo sebe i otvaramo se jedni za druge. Tada ćemo zaista biti jedni drugima veliki dar i sva naša darivanja dobiće pravu meru.