Rođenje koje je promenilo svet

NEMA dana bez očnoga vida, niti prave slave bez Božića!

Ovim stihovima Petar Drugi Petrović Njegoš ukazao je na sav značaj, sjaj i veličinu praznika Hristovog rođenja. Tajnovidi vladika Rade bio je svestan da je Božić po mnogo čemu kamen međaš u ljudskoj istoriji, ali i događaj najvišeg ranga u intimnoj sferi svakog čoveka.

Lovćenski prometej imao je na umu da se pre nešto više od dva milenijuma u Vitlejemu dogodilo čudo koje je civilizaciju okrenulo u potpuno drugačijem smeru. Nijedan događaj nije toliko uticao na svet kao što je to učinilo rođenje Isusa Hrista. Sirotinjska pećina u Vitlejemu, sa slamom i jaslama, postala je mesto promene sveta, ljudi, njihovih zakona i osećanja. Dete koje je pre oko 2.000 godina došlo na svet, bez sile i prinude, vojske i oružja, samo snagom ljubavi, vere i poverenja, postalo je gospodar sveta. Svega koju deceniju kasnije, Hristos je čovečanstvo poveo putem spasenja i večnog života. Čudo u Judeji bilo je samo prvi korak ka događaju kosmičkih razmera - Hristovom vaskrsenju. Njegova pobeda nad smrću svakodnevno plamti u srcu svakog hrišćanina.

SPC i ostale pravoslavne crkve uče svoje vernike da se prisećajući dolaska Bogočoveka, prizovu u svoja srca strpljenje, mir, ljubav i praštanje prema svim ljudima.

Hrišćanska vera na stanovištu je da je Bogočovek i Spasitelj ljudi na svet došao u varošici Vitlejemu u Judeji, nedaleko od Jerusalima, u vreme rimskog imperatora Avgusta i jevrejskog vazalnog cara Iroda. Sin Božiji nije rođen u sjaju i raskoši, već u jaslama među čobanima i životinjama. Noć u kojoj je rođen bila je podjednako čudesna kao i njegov kasniji život i delo.

Hristos se u Vitlejemu rodio gotovo slučajno. Josif i Marija došli su u ovaj grad kako bi po naređenju rimskih vlasti bili popisani. Kako nisu mogli da nađu konak, sklonili su se u jednu od pećina u kojoj su čobani držali stoku. Marija je iste noći rodila Bogomladenca.

U noći kada je rođen Hristos, na svetu su se dogodila mnogobrojna čudesa - iz kamena u vitlejemskoj pećini potekla je voda, na nebu su zaigrala tri sunca, srušio se neuništivi Hram idola, a u Španiji se pojavio oblak svetliji od Sunca.

Srpski narod ovaj dan provodi u porodičnim okupljanjima oko badnjaka, u duhu zdravica, sloge i čestitki. Prazničnu sliku upotpunjuju praznična trpeza, toplina doma i međusobna ljubav ukućana. Božićnje jutro i primanje svete tajne pričesti za pravoslavne vernike označava i kraj četrdesetodnevnog posta.

Događaj kojem srpski narod daje počasno mesto u obeležavanju Badnjeg dana i Božića je unošenje badnjaka u kuću. Prema verovanju, sa hrastovim granjem na Badnji dan u svaki dom ulazi i Isus, a slama koja u kući stoji sva tri dana praznovanja podseća na onu u kojoj je rođen sin Božji. Veruje se da ona kući donosi mir i Božji blagoslov.

Polaznik je omiljena osoba u porodici. Sa domaćinom se na božićno jutro pozdravlja i ljubi izgovarajući reči: "Hristos se rodi!".

Hrastovo drvo oduvek je važilo za simbol plodnosti. Ono u sebi čuva pojedine prethrišćanske elemente. Prema predanju, to je drvo koje su pastiri doneli u vitlejemsku pećinu i naložili ga kako bi ugrejali Bogomajku i Hrista. Istovremeno, badnjak predstavlja i samog Hrista, pa se zato često kaže da ovo mlado, za Srbe sveto drvo, dok razbuktava vatru na ognjištu, jarkim plamenom osvetljava ne samo naš dom, već i najmračnije delove ljudske duše, donoseći blagodet hrišćanskog mira i ljubavi.