Zaštićeni u 5.000 stanova

VIŠE od 3.000 stanova u privatnom vlasništvu i još 460 u vlasništvu zadužbina neuseljivi su jer u njima već decenijama žive takozvani zaštićeni stanari. Brojke su realno daleko veće jer nisu sve opštine popisale ovakve nekretnine, a na spisku nisu ni stanovi fondacija. Procena države je da ima najmanje 5.000 stanova u kojima žive zakupci na neodređeno vreme. U njima stanuje najmanje 15.000 ljudi, čija je sudbina neizvesna!

U pitanju su stanari koje je država uselila posle Drugog svetskog rata u nacionalizovane ili konfiskovane stanove. Neki stanovi čak formalno i dalje pripadaju starim vlasnicima, ali su ranijim odlukama i rešenjima delom ili u celosti dodeljeni posleratnim "beskućnicima".

Država je konačno rešila da popiše sve "zaštićene stanare", pa je Vlada ove nedelje usvojila Predlog zakona o prijavljivanju i evidentiranju zakupaca na neodređeno, koji je prosleđen Skupštini. Zakon predviđa formiranje Registra zakupaca, koji će, kažu predlagači akta, biti "najvažniji za procenu troškova u slučaju da se kao rešenje ovog problema predvidi preseljenje zakupca i porodice u drugi stan".

Sve opštine imaju zadatak da za četiri meseca od usvajanja zakona objave poziv za podnošenje prijava, prikupe evidenciju i dostave podatke Ministarstvu građevine.

- Niko ne zna koliko tačno ima zakupaca na neodređeno vreme i zato je dobro da se napravi evidencija, jer su poslednje procene CEP-a, rađene za Vladu još sredinom devedesetih, bile da je oko 10.000 takvih stanova i oko 40.000 stanara. Mnogi su u međuvremenu preminuli ili se odselili - kaže Vlastimir Dedović iz Udruženja korisnika stanova u privatnom vlasništvu.

Oko 500 stanova, posle odluke Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, od pre deceniju i više, iseljeno je i stanovi su vraćeni vlasnicima koji ni sami nisu imali krov nad glavom. Opštine su bile dužne da zakupcima na neodređeno obezbede smeštaj.

U međuvremenu, mnogi vlasnici stanova, a pre svega njihovi naslednici, poveli su sporove, pa su porodice sa decom i stari završili na ulici.

- Bilo je tragičnih priča. Tako je, recimo, jedno vojno lice u penziji preminulo na stepeništu zgrade u kojoj je živeo decenijama kad su došli izvršitelji da ga prinudno isele. Pre nekoliko dana mi se javila gospođa koja se udala osamdesetih za čoveka sa stanarskim pravom. On je umro i njoj sada to pravo ne priznaju i teraju je napolje - priča Dedović.

Udruženje ima i slučaj gospođe koja je otputovala u posetu kćerkama u Ameriku. Kada se vratila, zatekla je promenjenu bravu na stanu. Bilo joj je potrebno dva meseca da uđe u trag svojim stvarima koje su vlasnici stana ostavili u nekom magacinu kod železničke stanice. Danas živi u stanu kod prijateljice i već četiri godine vodi sudski spor.

Poseban problem imaju deca rođena u takvim stanovima od sredine sedamdesetih naovamo. Neke sudije se pozivaju na stare savezne propise po kojima se nova stanarska prava ne mogu zasnivati posle 1973. Tumače ih kao da oni koji su rođeni nakon te godine ne mogu da naslede stanarsko pravo.

- Ovo je pogrešno tumačenje jer to nije sticanje novog stanarskog prava, već prenos postojećeg. Ljudi koji su tako iseljeni već su stigli do suda u Strazburu - kaže Dedović.