Prof. dr LJubivoje Stojanović: Samoživa borba za veru

ODAVNO je rečeno da "sit gladnom ne veruje", ali u naše vreme ova izjava počela je da poprima razmere tragičnog nečoveštva. To svedoče komentari pojedinaca o savremenoj migrantskoj krizi. Oni su postavili zidove u sebi, što je besmislenije od bodljikave žice na državnoj granici, koju su postavili naše komšije na severu, koja sve više urušava dobre porive i raspaljuje evroskeptike.

Ali ostavimo se politike i promišljajmo život u njegovoj smislenoj punoći, posebno ako sebe doživljavamo kao vernike. Tragedija nedoživljene vere veća je od svih tragedija, što ne vide verski fanatici koji sebe vole da zovu "borci za veru".

Koju veru? Veru u Boga ili u sebe i svoju samoživost?

Sigurno je ovo drugo, jer se takvi vernici, bez obzira na nominalnu pripadnost, opredeljuju da veruju protiv drugih, i "svojima" će dati sve, a onima izvan njihovog tabora uskratiće i pravo na život. Ne vide ih u Božijoj večnosti, što im daje za pravo da im uskraćuju i ovozemljasku radost. Čudna su to stanja koja zahtevaju dublju analizu verskih vođa u samoj zajednici i međusobnoj komunikaciji, ali i stručnih medicinskih službi. Ako se takvima prepusti vrlo osetljiv teren vere, na kome će dominirati njihovi strahovi i mržnje, čovečanstvu se ne piše dobro. Ovo pitanje treba hitno pokrenuti u svim međunarodnim razgovorima i dogovorima. Svako odlaganje daje prostor ekstremistima iz svih verskih struktura da poseju besmisao i beznađe, što će dovesti do nesagledivih sukoba. Svemu treba pristupati odgovorno i bez jednostranosti, videće se da pored opasnosti koja je uočena u samoubilačkim napadima postoji i opasnost koju zagovaraju "borci" za veru, ustvari nečovekoljubivi bogoborci koji ne razumeju ni Boga, jer mrze sve drugačije od sebe; ni čoveka, jer uskraćuju drugom čoveku pravo na različitost.

Posledice toga već se uočavaju u odbijanju pojedinaca da pomognu ljudima druge vere pod izgovorom da neće da "hrane neprijatelje". Nezamislivo je da čovek "u ime vere" odbija da pomogne drugom čoveku. Šta time čuva? Ima li u takvom stanju bezosećajnosti šta za čuvanje, pošto je sve istrošeno besmislenim strahom i nepoverenjem? Ovo stanje treba jasno označiti kao antijevanđelsko postupanje hrišćana, koji pokazuju apsolutnu samovolju i odvojenost od ljubavi Božije. Hristov poziv da u svakom čoveku vide bližnjeg i da ljube i neprijatelje svoje neće da čuju i razumeju oni koji su zatvoreni u sebe i svoje strahove. Umišljajući da čuvaju "svetinju vere" ne vide kako i koliko obesvećuju svetinju života. Prvo, zašto bi čovek druge vere bio neprijatelj? Drugo, zašto poistovećivati postupke pojedinaca sa verskim i nacionalnim kolektivitetima kojima pripadaju? Niko ne voli da se o njemu tako rasuđuje, ali svi pod teretom potrebe da osuđujemo druge olako poistovećujemo zlodelo pojedinaca sa njihovim kolektivitetima.

Neki misle da se treba zaštititi od druge vere, pa svoje dobročinstvo sužavaju samo na istoverne, zaboravljajući poruku Hristovu iz priče o Milostivom Samarjaninu. On je pomogao čoveku kojem je trebala pomoć, ne pitajući ga prethodno o veri i naciji. Spasao mu je život. Besmisleno je da onaj koji je više puta slušao ovaj jevanđelski odeljak i tumačenje događaja u propovedi to ne razume ili neće da prihvati. Tako se ne čuva vera, jer se gubi smisao verovanja. Tako se gubi iskrena vera, a dobročinstvom se izgrađuje, i to tako što se ne očekuje ni uzvraćanje ni pohvale. To se doživljava kao akt bezuslovnog čovekoljublja.

Potrebno je da svako ukloni svoje unutrašnje zidove i bodljikave žice koje pletemo u nedelatnom samopravdanju. Tada će se posramiti "čuvari" vere i naroda uvidevši da su gestom uskraćivanja najviše povredili biće svoga naroda.