Prof.dr LJubivoje Stojanović: Božja pravda i ljudska nesreća

Zbog povrede desne noge pre otprilike deceniju hodao sam uz pomoć štaka. Idući prema crkvi Ružici, na Kalemegdanu sam sreo čoveka koji je dolazio u hram uzimajući sa celivajuće ikone sve što bi mu bilo pri ruci. Njemu je smetao svaki sveštenik. Idući mi u susret, sa osmehom mi je dobacio: "Ima Boga! Vidiš kako si prošao?" Nisam mu odgovorio ništa, smatrajući da je on sve rekao.

Zapitao sam se, međutim, kako je moguće da pojedinci vide Boga samo onda kad se drugima dogodi nešto loše, posebno ako tog drugog doživljavaju u negativnom kontekstu. Razmišljajući dublje i posmatrajući reakcije pojedinaca na događaje kao vesti o tome šta se drugima dogodilo, uvideo sam mnoge zablude pojedinaca o Bogu i čoveku.

Najčešće čujemo izraze "zahvalnosti" koje iskazuju reči: "Hvala Bogu što se nije meni dogodilo"! Pojedinci idu dalje u svom juridičkom sistemu gde sebe doživljavaju kao božije advokate i tužioce "grešnika" istovremeno. Oni u svemu vide božiju osvetu zbog nekog "greha predaka" ili samo njima poznatog prestupa savremenika koji nije po njihovoj volji. Tako se stvara jedan zatvoren religijski sistem pun osvete i ispaštanja, što podstiče potrebu za umilostivljenjem Boga na različite načine.

To dovodi do nesnosnog rivaliteta među ljudima, poređenja u kom svako sebe vidi kao najboljeg a sve druge kao loše pojedince koji su zaslužili najteže kazne. Ko tada može da razume istinu vere da je Bog ljubav? Svako je opterećen svojim strahom od kazne i osvete koji se na kraju svodi na strah od umiranja. Smrt se vidi kao kraj svih krajeva, iako se slavi Vaskrs i čita ili sluša Simvol vere koji se završava rečima: "Čekam vaskrsenje mrtvih i život budućeg veka".

Često slušamo pojedince koji zagovaraju ideju da sve "ide po redu" iako ni sami ne bi mogli da to uvek na isti način objasne sebi, a kamoli drugima. Tako površni, bez dubljeg uvida u smisao postojanja, opterećeni strahom od umiranja, nepromišljeno optužujemo ili Boga ili onoga koji je suočen sa gubitkom.

To vidimo i u naše vreme kroz zlonamerne komentare pojedinaca u vezi sa tragičnim događajem u kom je jedan sveštenik ostao bez supruge i dvoje dece. Ljudi koji su poznavali ovu porodicu opredelili su se za molitveno pamćenje u nadi večnog života, ne ulazeći u bezizlaz opterećujuće radoznalosti. Tako se prevazilazi zlonamernost koja preti čoveku i brzo ga obuzima ako on ne straži nad sobom i svojim mislima.

Dobro je da su zlonamerni u ogromnoj manjini i nije mi cilj da ih optužujem. Osećam potrebu da ukažem na sav besmisao uopštavanja u koje su upali zbog jednostranog razumevanja vere. To su zamke u koje može da upadne i najdobronamerniji čovek, koji uspeva da kontroliše svoju komunikaciju noseći u sebi mnoge nedoumice. Ono što treba da bude primarna odrednica jeste prevazilaženje ideje o kazni i osveti Božjoj, što nas ohrabruje da se realno suočimo sa životnom stvarnošću.

Sve dok ne prepoznamo večnost kao stvarnost našeg postojanja, bićemo robovi osećanja stvorenosti i grešnosti. Nećemo na pravi način videti ni Boga, ni sebe, ni jedni druge, pokoravajući se potrebi da što više jedni druge osporavamo. To se naročito projavljuje kao žalosna stvarnost u trenucima neposredno posle neke tragedije. Tada svako bezuspešno pokušava da se oslobodi svojih strahova proglašavanjem drugoga legitimnom metom Božje osvete.

Bog i osveta? To je nezamislivo! Bog je ljubav, ali prestrašen čovek ophrvan idejom da Boga umilostivi i "opravda" pred ljudima i ne vidi kuda je pošao, jer ne zna smisao svoga života. Grob je za njega kraj, ne interesuje ga ništa posle toga. On može i da na svoj način veruje u Boga, ali ne želi zajednicu sa njim, jer ga se plaši imajući iskustvo straha od strogog oca ili surovog šefa iz mladosti, ne uviđajući da je i sam postao nedodirljivi otac i surovi šef.

Ohrabreni trezvenom verom u stvarnost večnog života, pobedićemo svoje strahove od umiranja. Molićemo se za sve upokojene sa nadom u večnu radost. Nećemo suludo bežati iz svog vremena nego ćemo se truditi da budemo jedni drugima podrška u različitim nesrećama. Nećemo čitav život provesti strahujući da se nama ne dogodi neka nesreća, ne uviđajući koliko smo zluradi u nesrećama drugih.

Ako neko od onih koji veruju da ne veruju, u stvarnost večnog života odluta u zlonamerje, razumimo i to. Ali, ako neko ko za sebe kaže da je hrišćanin, a ne može da prevaziđe strahove od nekog lišavanja i mogućeg gubitka nadomeštajući to osudom čoveka u nevolji, to je već problem.

Zbog toga je najbolje da se svako suoči sa sobom, prepozna i ukloni sve svoje strahove i upita se da li sebe vidi u večnosti ili samo želi da dugo i srećno poživi na zemlji. Naravno, žeđ za životom je neugasiva, ali nije dobro da bude svedena samo na zemaljsko postojanje i nestajanje. Onda kad uspemo da u sebi uskladimo kao zajedničko moljenje "Mnogaja ljeta" i "Vječnaja pamjat", razumećemo svu lepotu života u kom jesmo i u koji možemo da uđemo po daru ljubavi Božije, samo ako to stvarno hoćemo.