Zajedno samo na spisku stanara

RAZVOJEM tehnike i raznih tehnologija, savremena civilizacija je nametnula ubrzani ritam života. U takvim okolnostima porodica polako gubi kvalitet zajednice i postaje skup srodnika, pojedinaca koji žive paralelne živote u istom stambenom prostoru. Svako se u svom prostoru zabavlja, kobajagi igra ili razgovara i druži. Tako pojedinac ostaje sam u svojoj sobi, ali sa iluzijom da je u kontaktu sa hiljadama prijatelja. Gubi svest o protoku vremena i remeti osnovne životne ritmove. Ubrzo, nažalost, razvija agresivni obrazac odnosa sa onima koji ometaju njegove iluzije.

Ovako savremenu porodicu vidi dr Vlajko Panović, specijalista medicinske psihologije iz Beograda. Kao prvi alarmantni pokazatelj da “nešto nije kako treba”, navodi jednu od sve učestalijih slika svakodnevice.

- To je situacija kada majke u očaju dozivaju članove porodice na ručak, a iz soba se horski ori: “Sad ću” - kaže dr Panović. - Ubrzo na videlo izlazi i zanemarivanje higijenskih navika, školskih i obaveza oko uređenja životnog prostora. Slede, potom, međusobne rasprave roditelja ko je kriv. A, pošto je, gotovo uvek, nemoguće izmeriti stepen krivice, nastaje svađa iz koje neka deca izvlače prividnu dobit, odnosno koriste svađu da nastave igru ili zabavu.

Upravo je neusaglašen odnos roditelja, koji, inače, deci nikada ne promiče, po rečima našeg sagovornika, jedna od najčešćih grešaka u vaspitanju. Osim toga, naglašava i da se deca često gaje kao božanstva, a potom se od njih jednog dana traži da budu “sluge”.

- Deca su vrlo dugo i prezaštićena - naglašava doktor Panović. - Sve se radi umesto njih, pa mnogobrojni mališani kasnije nemaju radne navike, niti realnu sliku o sebi i drugima, a posebno nemaju osećaj prema zahtevima roditelja. A, osnovna uloga roditelja jeste upravo da pomogne detetu da razvije radne navike, da prepozna i razvije svoje potencijale.

Kada je reč o autoritetu roditelja, on je, po mišljenju dr Panovića, poljuljan u svim sferama života i odnosa. Svuda se, kaže, nude alternativna rešenja, deci se dok odrastaju, a pre punoletstva, daju prevelike slobode, ulaguje se dečjim potrebama i slabostima, dok se, istovremeno, ne razvija svest o obavezama i odgovornom ponašanju.

- Sve češće čujemo pitanje: “Kako su nekada nepismeni roditelji odgajali i vaspitali mnogo dece, a mi imamo ovo jedno pa ‘kilavo’?” - priča naš sagovornik.

- Odgovor je jednostavan. U tradicionalnoj porodici, uloge su bile ravnomernije raspoređene, bio je očuvan odnos poštovanja i poverenja kao pravi putokaz i izvor samopouzdanja deci u magli života. Neki podaci pokazuju da su, pre dvadesetak godina, deca usvajala oko 80 odsto tradicionalnih vrednosti koje su im roditelji prenosili. Danas je uticaj roditelja sveden na jedva petinu vrednosti koje deca prihvataju.

Osim toga, kako naglašava naš sagovornik, zanemaruje se činjenica da mališani, do polaska u školu, učestvuju u oko 5.000 - 10.000 virtuelnih ubistava ili žestokih agresivnih radnji koje vide na televiziji ili u novinama. Roditelji, nažalost, često nemaju “protivotrov” tim sadržajima.