Smak sveta nije po veri

PREDUGO ljudski rod živi svoje strahove od uništenja i nestajanja, i to je posledica maloverja i praznoverice, nema nikakve veze sa živom i delatnom verom. Nažalost, nije mali broj onih koji žive u religijskom strahu, koji ih sprečava da na pravi način vide Boga, svet, drugog čoveka i sebe.

Dositej Obradović je u svoje vreme pisao o slabostima takve vere navodeći primer jedne žene "vernice" koja je na pitanje da li se plaši Boga odgovorila: "Plašim, plašim, ko se zla ne bi plašio!" Ovaj unutrašnji tragizam treba prepoznavati u sebi i uklanjati iz sebe, što nekima našim savremenicima ne polazi za rukom. To se vidi iz izjava savremenih kreatora religijskog straha i nepremostive distance Bog - čovek, koji rado citiraju izjavu: "Ako želiš da zasmeješ Boga, reci mu svoje želje!"

Bez imalo jednostranog kriticizma, snagom žive vere slobodno možemo reći da se ovde radi o produženom Kainovom kompleksu samokažnjavanja i samoobezvređivanja, lutanja po bespuću nepokajane preplašenosti. Bog se doživljava kao surovi osvetnik, a vera kao sistem umilostivljenja, što obesmišljava stvaralaštvo i sami čin spasenja svodi na ispaštanje i izbavljenje. Bogočovečansko zajedničenje se ne može videti i razumeti u kontekstu te i takve otuđenosti.

Istorijski događaji u kojima ima i te kako mnogo loših stvari i pojava u stanju vere kao preplašenosti od većeg, tada dobijaju neku čudnu dimenziju u našim mislima. Pristupamo im nestvaralački kao fenomenima koje treba bezuslovno prihvatati kao gotove i nepomerne činjenice. Zaboravljamo biblijsko svedočenje o stvaralačkom učešću čoveka u Božijem stvaralaštvu od samog početka stvaranja. Čoveku je dato da svemu stvorenom da ime, poverena mu je celokupna tvorevina da njome odgovorno upravlja, o čemu svedoče reči stvaralačkog blagoslova Boga ljudima: Rađajte se i množite i napunite zemlju i ovladajte njome!"

Treba reći da se Bog nije povukao iz istorije, čekajući negde na pristojnoj udaljenosti trenutak osvete neposlušnom čovečanstvu. Poveravajući čoveku ovaj svet sa svim njegovim stvaralačkim potencijalima ostao je u stalnoj komunikaciji sa čovečanstvom. Bez nametanja bilo čega i bez ometanja čoveka u bilo čemu uvek je tu dostupan i dobronameran. Vrhunac toga ostvaruje se u Hristu Spasitelju, Bogočoveku, koji je ostvaritelj i garant spasenja sveta i čoveka, koji već od samog početka nije pokazao uspešnost i umešnost u stvaralačkom promišljanju sebe i sveta. Tako da je spasenje stvarno ostvarenje bogočovečanske punoće, a ne izbavljenje od večnih muka. Ovo saznanje i prihvatanje sa verom toga dara ljubavi Božije razrešava nas od svih besmislica uplašenosti zbog naših ljudskih nedostataka.

Razumevanje Hristovog spasonosnog dela i zajedničenje sa Njim u bogočovečanskoj punoći bitno doprinose našem uzrastanju u sigurnoj veri, koja je slobodna od predrasuda i nedoumica. Istina je da mi hrišćani verujemo u drugi Hristov dolazak, ali od toga niko ne treba da pravi dramu punu neizvesnosti i pretnji. Posebno kad znamo da je On već tu "u sve dane do svršetka veka", shodno obećanju od pre više od 20 vekova, datom apostolima i svima nama. Smisleni garant istinitosti toga prisustva jeste liturgijsko zajedničenje i sapričasna radost vere. To treba stvarno doživeti, jer u suprotnom dolazi do mnogih stranputica i jednostranosti, o čemu svedoče mnogi primeri onih koji su slabošću svoga maloverja pokušavali iznuditi Hristov dolazak koristeći se različitim prebrojavanjima i analizom nekih događaja. Već punih 20 vekova i više oni nikako ne mogu da izračunaju "tačan datum" zbog sopstvene površnosti i brzopletosti.

Naše vreme opterećuju neki savremenici koji najavljuju da će tokom ove naše 2015. godine doći do "sudara asteroida, meteora i kometa ..." što će prouzrokovati smak sveta. Najpre, smak sveta nije izraz koji dolazi iz stanja žive vere, jer tako nešto je nejasno i neodrživo u hrišćanskom promišljanju vremena i večnosti. Biblijski termini su "novo nebo" i "nova zemlja", kao i "nova tvar" i "novi čovek", što nema nekakve veze sa terminom "smak sveta", koji predstavlja udaljavanje od hrišćanskog odgovornog optimizma. Piše u biblijskom tekstu "plač i škrgut zuba", ali to ne treba razumeti kao Božiju osvetu nad neposlušnim stvorenjima nego kao stanje u kome su svi oni koji žive u atmosferi mržnje nemajući nimalo ljubavi u sebi. Takvi sami odlaze u to stanje, ne gura ih Bog od sebe već oni samoživo i samovoljno istupaju i udaljavaju se od Njegove ljubavi. Iskreni vernici ovo treba da razumeju kako nebi bili žrtve sopstvenog neznanja.

Drugi Hristov dolazak je stvarnost vere i ne treba ga se plašiti nikako, ali je neumesno bilo kakvo ubrzavanje procesa. Prihvatajući to na takav način čovek se sve više ostvaruje u veri, ne lišava se važnih informacija. Iznenadnost toga događaja treba razumeti kreativno, kao dobru mogućnost progresije vere, a ne kao uskraćivanje Božje čoveku. Kada verujemo u stvarnost Hristove prisutnosti u Crkvi, sa jedne strane, i odsutnosti, sa druge strane onda stvaralačka napetost dobija posebnu dinamiku. Njegov drugi dolazak je "povratak" domaćina kući, sa poklonima, a ne sredstvima za kažnjavanje.