Prof. dr LJubivoje Stojanović: Nema vere u mržnji

DOGAĐANjA u Potočarima pokazuju sav besmisao zlopamćenja i nagona za osvetom. To postaje posebno besmisleno onda kad je podržano u ime vere, a to se dogodilo.

Najviši verski velikodostojnik Islamske zajednice Bosne i Hercegovine je, svesno ili nesvesno, jednostranim proglašenjem "krivca" podržao napad na premijera Vučića, iako je "apelovao" na smirivanje strasti i dostojanstvo.

Ovaj akt posmatram kao nesnalaženje verskog lidera u uzavreloj masi. Ne želim nikoga da optužujem unapred i neosnovano. Pokušao je da radi tuđi posao i nije se snašao u onome što bi trebalo da radi, da doprinosi čovekoljublju. Tu je suština.

Predugo na ovim prostorima traje politizacija religije i sakralizacija politike, što dovodi do konačnog lošeg rezultata koji možemo imenovati kao religijski nacionalizam. Tu nema nikakve vere, sve je samo nagon za sukobom i osvetom vođen potrebom za eliminacijom drugog i drugačijeg. To ilustruju istovremeni povici na stadionima: "Pomozi Bože!" i "Ubij...". Samo su imena onih koje smatraju legitimnom metom različita, sve ostalo je isto. To je neostvarena vera, a ne nešto što se može imenovati kao hrišćanstvo ili islam. Zbog toga su srebrenički povici: "Alah je veliki" uz reči: "Ubij četnika!", uvreda prema iskrenim vernicima svih crkava i verskih zajednica. Pokazuju da je neophodno mnogo više verničke odgovornosti u ovom teškom vremenu.

Oni koji opslužuju visoke verske dužnosti imaju najveću odgovornost u podsticanju miroljubive koegzistencije među ljudima. Njihova delatnost nikako ne sme da bude svedena samo na stvaranje podaničke poslušnosti po principu nacionalne pripadnosti i lojalnosti prema vladajućim ideologijama. Tako se obesvećuje delo vere i svodi na praznu indoktrinaciju u kojoj vladaju lažna obećanja zasnovana na zagovaranju mržnje prema svemu drugačijem.

Tada se ni Bog ne vidi kako treba, doživljava se na osnovu sopstvene kolektivne izolacije kao neko vrlo zahtevan i osvetoljubiv. Smišljaju se načini umilostivljenja koji dostižu svoj krajnji besmisao u stavu zagovaranju ubijanja "nevernika" kao najsvetijem zadatku.

Nigde nema takvog Boga, osim u mislima onih koji najbesmislenije zloupotrebljavaju veru. Sve relacije su tada svedene samo na obračunavanje i osvetu, što delo vere čini neuverljivim i neplodonosnim. Niko tada ne vidi ni sebe ni drugoga na pravi način, jer svi svoju umišljenu veru svode na protivljenje drugom i drugačijem.

Neophodno je vraćanje svega na svoje mesto, da se zna šta treba da bude tema na bogosluženjima u bogomoljama, a šta u diplomatskim pregovorima ili vojnim poligonima. Čemu je mesto u muzejima ili pozorištima, u arhivskoj građi, što doprinosi svetosti molitve koja prosvećuje svakoga koji se iskreno moli. Samo na taj način vera može da osmišljava naš svakodnevni život, da podstiče odgovornost i optimizam, a ne da nas sapliće strahom, neznanjem i površnom jednostranošću.

Rad sa mladima u delu vere u nekim zajednicama je pogrešno intoniran, često je usmeren ka stvaranju nacionalnog prkosa i suprotstavljenosti svemu drugačijem. Tako se stvara identitet otpora, zatvaranje u sebe, dok se svaki pokušaj približavanja u širem društvenom kontekstu proglašava izdajom, čak i grehom prema veri.

Rezultat toga su sve ultradesničarske organizacije u svim narodima, koje se samoproglašavaju zaštitnicima vere i nacije, često ne uviđajući koliko ugrožavaju svoj narod mržnjom prema drugim narodima. Zbog toga je potrebno da svako pokuša da očisti svoje dvorište, a ne da jednostrano proziva druge i njihove ekstremiste. Neumesno ćutanje odgovornih pojedinaca pred mladalačkom zanesenošću je veliki greh koji čine mnogi verski lideri. Još veći je edukacija mladih od strane neodgovornih pojedinaca koja se svodi na stvaranje mržnje prema drugom i drugačijem.

Potrebno je da se vratimo svom zadatku promocije vere kao stvaralačke odrednice koja doprinosi miroljubivoj koegzistenciji u atmosferi religijskog pluralizma. Sigurno je da je i u Potočarima bilo više dobronamernih ljudi, ali je manjina zlonamernih bila glasnija što je pojedince zbunilo, uplašilo, dezorijentisalo.

Potrudimo se da u svakom narednom događaju budemo istrajni u dobronamernosti, samo na taj način ćemo sprečiti progresiju zla. Ne dvoumimo se da nadležnim organima javnog reda i pravosuđa prijavimo zle namere o kojim pojedinci pričaju. Ne smatrajmo takve herojima ili patriotama, to su sebični zlonamernici koje treba sprečiti u zlu koje ih obuzima.

Ne bavimo se tuđim poslom. Zna se gde je mesto molitve, gde je prostor za rasprave i suđenja, gde se ostvaruje politička aktivnost, gde je mesto vojnoj doktrini i javnoj bezbednosti. Što pre ovo shvatimo kako treba, veća je mogućnost da dobronamernost postane odrednica svih odnosa, bez obzira na različitosti.

Doprinos vere u svemu ovome može da bude veliki, samo ta vera treba da bude iskrena, osmišljena i doživljena, a ne stav protiv drugog i drugačijeg. Razmislimo dobro i upitajmo se da li stvarno verujemo ili samo pripadamo kolektivitetu po inerciji nasleđivanja i podaničkog sledovanja.