Pero Simić: I Krcun priznao da je Draža mrzeo Nemce kao i on

Poništavanje presude sa najvećeg staljinističkog procesa u Titovoj Jugoslaviji, moglo bi jednog dana Srbiju pretvoriti u gotovo normalnu zemlju.

Jučerašnji dan označava prestanak gotovo 70-godišnjeg svođenja uzroka i suštine srpskog antifašizma i antihitlerizma na članstvo jedne malobrojne partije, koja je sredinom 1943, pola godine posle Staljingradske i neposredno posle Kurske bitke, kada je slom Nemačke bio više nego očigledan, od Zemuna do Preševa imala samo 961 člana. I ravno 890 boraca.

Tu istorijsku podvalu najbolje demaskira činjenica da su Austrijanci i Nemci samo četvrt veka pre te 1943. pobili četvrtinu celokupnog stanovništva Srbije, pa su pripadnici tih naroda tada u Srbiji više predstavljali psovku nego naciju.

U Drugom svetskom ratu, Nemce u Srbiji nije voleo ni onaj koji je s njima morao nevoljno da kolaborira, da bi od ustaškog noža spasao 86.183 srpska deteta, a iz Pavelićeve Hrvatske i Bosne i Hercegovine, bugaraške Makedonije, albanizovanog Kosmeta i pomadžarene Bačke u svoje naručje primio 429.857 srpskih civila i, povrh svega, udomio 8.751 izbeglicu iz Slovenije.

Taj prinudni kolaborant, general Milan Nedić, za hiljade Srba i lažnih antifašista i do danas je isti zlotvor kao i Ante Pavelić, koji je sa svojim ustašama poklao i na najbestijalniji način likvidirao stotine hiljada Srba, jugoslovenskih Jevreja i Roma. A da Pavelićev ustašluk ne bi bio do kraja ogoljen, pored generala Nedića, društvo mu više od sedam decenija pravi i general Mihailović, koji je, prema rečima generala Fon Lera 1943. predstavljao "dušu pokreta otpora u Srbiji". I zbog koga je te godine, "po izričitoj Hitlerovoj naredbi, hvatanje živog generala Mihailovića bio osnovni zadatak nemačkih okupacionih snaga u Srbiji".

I zbog koga je Hitler krajem te 1943. govorio da je za njega u Srbiji "prihvatljivija čak i stanovita komunistička opasnost nego stvaranje bilo kakve srpske vojske".

Rehabilitacija generala Mihailovića mogla bi isprati i jednu veliku istorijsku nepravdu prema većini običnih srpskih partizana, koje Titovi komesari ni do pred kraj rata nisu uspeli da prevedu u svoju partijsku vojsku i ubede u to da će staljinistička diktatura usrećiti Srbiju i Jugoslaviju. Najubedljiviji dokaz za to je fakat da je tek svaki šesti pripadnik elitne 25. udarne partizanske divizije, koja je septembra 1944. dočekala Sovjete na Dunavu, bio član KPJ. Tačnije, njih 318 od ukupno 2.516.

Većina tih partizana nije ni znala da glavni ratni cilj vođstva KPJ, proklamovan još 1940, na tzv. Petoj zemaljskoj konferenciji KPJ u Dubravi kod Zagreba, nije bio odbrana Jugoslavije od fašizma i nacizma, već izazivanje građanskog rata u zemlji, kako bi se njen vrh u sveopštem metežu po svaku cenu dokopao vlasti u porobljenoj zemlji.

Jučerašnja suspenzija farsične presude iz 1946. mogla bi bar delimično objasniti zbog čega su gotovo sve vreme Drugog svetskog rata četnici partizanima i partizani četnicima bili glavni ratni neprijatelji u okupiranoj Jugoslaviji, oni koji su tu zemlju rastrgli konju za repove. A to bi delimično moglo da objasni i činjenicu da ni jedna ni druga vojska sve vreme tog rata nijedanput nije ni pokušala da napadne najveću fabriku smrti na Balkanu, ustaški logor smrti u Jasenovcu, u kome je, pored nekoliko stotina hiljada civila, u najvećim mukama umoreno i više 19.500 dece.

Jučerašnja odluka bi mogla jednog dana rasvetliti i činjenicu zašto je Tito krajem septembra 1944, bez znanja svog Vrhovnog štaba i Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije, bez prisustva ijednog Jugoslovena, napravio nagodbu sa Staljinom da pod firmom isterivanja Nemaca iz Srbije instalira svoj protektorat u Beogradu.

A taj protektorat Džugašvili je u jesen 1944. smatrao neprijateljskom teritorijom, pa je Titu, kad je tražio da mu ustupi plen do koga dođu u Srbiji osiono odgovorio:

- Nikakva naredba o predaji plena Crvene armije Jugoslovenima ne postoji. Vi ste u zabludi. Takva naredba ne može ni postojati zato što je opšte pravilo da plen predstavlja vlasništvo one države čija je armija te trofeje osvojila. To vam je jednom već bilo saopšteno.

To bi moglo objasniti i zašto je Staljin za tu operaciju izdvojio 414.000 svojih vojnika, deset puta više nego što je to Titu pošlo za rukom. Uostalom, Titu tad, prema izveštaju njegovog partijskog poverenika u Srbiji, "u Beogradu nije ostalo ništa", a u centralnim delovima centralne Srbije, "u okruzima Kraljevo, Pomoravlje, Kragujevac, Čačak, Užice, Šabac, pa i Požarevcu i delu zaječarskog i valjevskog okruga, nije uopšte imao svojih partijskih organizacija".

Tada, u jesen 1944, Tito je dovršio krajem 1941. započeti građanski rat u Srbiji, a tek dvadesetak godina kasnije Mihailovićev dželat, šef srpske Ozne Slobodan Penezić Krcun, priznaće da su srpski komunisti Mihailoviću došli glave ne zbog toga što je bio kvisling, već zato što je ometao srpske i jugoslovenske staljiniste da u porobljenoj zemlji nasilno preuzmu vlast u svoje ruke.

- Draža je, bre, mrzeo Nemce kao i ja - rekao je Penezić 1961. u trpezariji Titove vile na Zlatiboru.

Sve u svemu, jučerašanja odluka mogla bi jednog dana dovesti do toga da više Srbi nikad nikome ne poveruju da jedna nemačka ili bilo čija druga glava vredi stotinu njihovih. U šta je sve vreme rata generala Mihailovića ubeđivao ser Vinston Čerčil. Mihailović mu je na to odgovorio da bi Englezi, kad ne bi bilo Nemaca, bili najgori narod u Evropi, što je Čerčilu bilo sasvim dovoljno da se umesto Mihailovića okrene prema Titu.

Pero Simić, novinar i publicista