U NAŠEM prosečnom doživljaju moći skloni smo, bez sumnjičavosti, iz interesa i kukavičluka dobro umotanog u divljenje, da nekritički hvalimo one koji silom uzimaju vlast od onih koji su izabrani po dogovoreinim društvenim pravilima. Ili da hvalimo one koji ta pravila drastično krše s pozicija vlasti. U oba slučaja zaboravljamo na niz okolnosti i procesa koji usmeravaju tokove događanja u društvu i utiču na živote pojedinaca. Bar onoliko koliko i akti moćnih pojedinaca na te tokove.

U vremenu u kome dominiraju krize (ekonomska, moralna, kriza sistema vrednosti), ne iznenađuje to što su neka nova saznanja istraživača i publicista o nekim ključnim istorijskim datumima novije i najnovije političke istorije ostala izvan detaljnije pažnje medija i šire javnosti. Tako je, nažalost, prošlo i otkriće Miroslava Savićevića, saradnika Balkanološkog instituta SANU, koji je u britanskim arhivama došao do seta nepoznatih dokumenata o 27. martu, koji bacaju sasvim drugačije svetlo na ovaj značajan istorijski događaj.

DOKUMENTI

- SRBI su ponovo pronašli svoju dušu - uzviknuo je ser Vinston Čerčil, 27. marta 1941. godine, negde oko podneva, kada mu je poslanik Kembel javio da je puč u Beogradu definitivno uspeo.

To ushićenje Srbima, međutim, neće dugo trajati. Već krajem te iste godine Siton Votson, britanski profesor univerziteta, i odličan poznavalac prilika u Jugoslaviji, reći će nešto sasvim drugo.

- Mi smo smo ulazak Jugoslavije u rat platili pola miliona funti, pa ne dugujemo Srbima ništa - naglasio je tada Votson.

Nešto docnije oglasiće se i Vilijam Donovan, američki general, obaveštajac, otac Centralne obaveštajne agencije (CIA), čovek koji će se januara 1941. godine naći u Beogradu i upoznati ključne pučiste.

DRŽAVNI UDAR ANTIĆ je zapisao i da je Božin Simić 26. marta stigao iz Moskve i da je zatražio audijenciju kod kneza Pavla. Nije bio primljen. - Bio je u dosluhu sa Simovićem - svedoči Antić.
- Posetio je Simovića i obavestio ga o sovjetskom raspoloženju da zaključe sporazum sa Jugoslavijom. Možda je to uticalo na Simovića da te noći, između 26. i 27. marta, izvrši državni udar.

- Srbi se ne mogu pozivati na 27. mart 1941. godine, jer smo mi tu revoluciju kupili - ustvrdio je Donovan.

Iz poverljivog pisma agenta SOE (uprava za specijalne operacije) Hjua Daltona Vinstonu Čerčilu navodi se da je "otkako je preuzeo SOE u Jugoslaviji, potrošeno najmanje 100.000 funti, a novac je uglavnom otišao na finansiranje Zemljoradničke stranke i ostale vidove podmićivanja".

Danas postoji dovoljno nepobitnih dokaza i autentičnih dokumenata da su britanske tajne službe u Beogradu bile angažovane na pripremi i izvođenju puča. Tog dana, 27. marta, u britanskom poslanstvu slavljena je pobeda, uz puno šampanjca, uz povike "Uspeli smo". Zemljoradnička stranka dobijala je 5.000 funti mesečno, neke dnevne novine, poput "Pravde", imale su 150.000 dinara mesečno, a neke druge uzimale su apanažu u naturi, odnosno u olovu bez koga je bio nezamisliv štamparski slog.

OBAVEŠTAJCI

Motiv Britanaca da režiraju ove događaje najbolje ilustruje savremenik predsednika vlade u Londonu Lidl Hart koji je napisao da je Čerčil postao veliki, samo zato što je umeo da za život jednog Engleza žrtvuje čitave narode, što je inače, kako je apostrofirao "crvena nit britanske spoljne politike".

Ali nisu samo Čerčilovi prsti bili umešani u martovske događaje 1941. godine. Zanimljivo svedočanstvo ostavio je i dr Boris Starkov, profesor istorije iz Sankt Peterburga, pre petnaestak godina, upravo na stranicama "Večernjih novosti". Ovaj istoričar, inače, radi na sistematizaciji dokumentacije o svim ruskim i sovjetskim obaveštajnim službama. Po njegovom svedočenju Staljin je u januaru 1941. godine imao informaciju da grupa oficira u Beogradu sprema državni prevrat, i da će oni na čelo zemlje dovesti ljude koji su prosovjetski orijentisani.

Staljin je odmah aktivirao Odeljenje za međunarodne veze Kominterne, koje se bavilo obaveštajnim radom, i tražio da se pojača pratnja jugoslovenskih političara i oficira. Šefu NKVD Beriji naređuju da u Beograd pošalje specijalno obučene oficire, obaveštajce. Na čelu te grupe bio je pukovnik Zubov, koga je Staljin poslao u glavni grad Jugoslavije kao svog ličnog izaslanika. Zubov je od Staljina dobio ogromnu količinu novca kojom je trebalo da dodatno "ubedi" zaverenike da je njihova ideja o prevratu ispravna i da imaju čime da finansiraju državni udar.

Hiljade ljudi na ulicama Beograda uzvikivale su parole protiv Hitlera, Musolinija, vlade Cvetković-Maček...

Dolazak Zubova u Beograd držan je u tajnosti toliko da o tome nije bio obavešten nijedan rezident. Odmah po dolasku u Beograd, sovjetski pukovnik se obratio svom kolegi, takođe obaveštajcu i pukovniku, Dragoljubu Draži Mihailoviću, i od njega, kao pouzdanog čoveka, zatražio dodatne informacije o predstojećem vojnom puču. Pukovnik Mihailović je u to vreme ozbiljan saradnik sovjetskih obaveštajaca.

"CRNORUKAC"

Međutim, Draža Mihailović dao mu je dosta obeshrabrujuće podatke. On mu je rekao da je upoznat s tom idejom, ali da je reč o grupi oficira avanturista koji su željni slave i novca i da oni ne raspolažu stvarnom snagom da urade nešto ozbiljnije. Posle nekoliko susreta s Dražom, Zubov odlučuje da se vrati u Moskvu i povuče celu svoju grupu.

Neuspela misija pukovnika Zubova nije bio jedini krak u njegovom učešću u martovskim događajima. Prisustvo Mustafe Golubića, i njegove aktivnosti od februara do juna, kada je uhapšen, još nisu istražene. Za Dragišu Vasića se zna da je sarađivao sa službama u ambasadi Viktora Andrejeviča Plotkina, prvog i jedinog sovjetskog diplomatskog predstavnika u Kraljevini Jugoslaviji. Posebno je malo podataka o Božinu Simiću da bi se rasvetlila njegova uloga. Zna se da je bio "crnorukac" i da je posle Prvog svetskog rata emigrirao i živeo u Parizu. Tridesetih godina se vraća u Beograd i ima zapaženu ulogu u aktivnostima Srpskog kulturnog kluba. Knez Pavle ga šalje 1940. godine u Moskvu da bi posredovao u uspostavljanju diplomatskih odnosa sa SSSR. Simić je dobro poznavao generala Simovića. Odmah posle puča, Simić i Golubić su otputovali u Moskvu i zajedno sa vojnim atašeom Žarkom Popovićem prisustvovali potpisivanju pakta o prijateljstvu sa Sovjetskim Savezom, 6. aprila 1941, najverovatnije u času kada su nemački avioni već poleteli na Beograd.


SVEDOČANSTVO

MINISTAR dvora Milan Antić zabeležio je da je Božin Simić 26. marta stigao iz Moskve i da je zatražio audijenciju kod kneza Pavla. Nije bio primljen.

- Bio je u dosluhu sa Simovićem - svedoči Antić. - Posetio je Simovića i obavestio ga o sovjetskom raspoloženju da zaključe sporazum sa Jugoslavijom. Možda je to uticalo na Simovića da te noći, između 26. i 27. marta izvrši državni udar.