Više od polovine osnovaca koristi telefone na časovima, nastavnici nemoćni

VIŠE od 90 odsto školaraca u Srbiji u školu ne ide bez mobilnog telefona u džepu. Većina roditelja je odahnula jer u svakom trenutku znaju gde su im deca, ali, ono sa čim se suočava druga strana, odnosno nastavnici, jeste njihova upotreba u toku nastave. Kucanje SMS poruka, skidanje aplikacija, „boravak“ na društvenim mrežama, listanje fotografija samo su deo onoga što učenici rade za vreme časova, a prosvetari sa time ne mogu lako da se izbore.

U Ministarstvu prosvete naglašavaju da ovaj problem moraju da rešavaju same škole i da je sve regulisano pravilnicima o disciplinskoj odgovornosti učenika. Problem, međutim, nastaje jer za ovakvo nedolično ponašanje nisu propisane i kazne.

Istraživanje koje je Slobodan Malušić, specijalista pedagogije i dugogodišnji direktor beogradske Osnovne škole „Đura Daničić“, sproveo među osnovcima, dovelo ga je do zaključka da više od polovine đaka koristi telefon upravo na časovima, i to dečaci više nego devojčice.

- Koliko učenici ometaju čas, da li i koliko prate nastavu, suvišno je komentarisati - kaže Malušić. - Problem je i što u školi ima i 23 odsto onih koji snimaju nastavnike, drugove, tuče i u tome ponovo prednjače dečaci. Rešenje svakako nije u oduzimanju mobilnog telefona, već u postavljanju jasnih pravila kada i gde je njegova upotreba dozvoljena, kao i precizne kazne za nepoštovanje pravila, koje dolaze od strane roditelja, poput ograničenja kredita, kupovine jeftinijih modela telefona, smanjenje džeparca...

U mnogim školama u Srbiji suočili su se sa ovim problemom, ali većina direktora misli da su im ruke vezane. Oni, naime, ne smeju da zabrane nošenje telefona, već samo njihovu upotrebu, a onda stupa na scenu učenička svest, koja je u tinejdžerskom uzrastu često protivurečna i buntovnička.

- Problem neprimerene upotrebe mobilnih telefona je prisutan ne samo u školama već u većini institucija - kaže Nada Trifković, direktorka Medicinske škole u Beogradu. - Prema pravilniku naše škole strogo je zabranjeno korišćenje telefona na nastavi, ali nastavnik sme samo da opomene učenika ili da mu oduzme uređaj do kraja časa, što se retko dešava. Oslanjamo se na njihovu svest, ali očigledno da u ovom uzrastu to baš i ne ide.

Ona naglašava da se đaci neretko „izvlače“ na hitne pozive roditelja. Mobilni telefon tako postaje jedan vid savremenog metoda bežanja sa časova i to bez neopravdanih izostanaka.

- Uređaji se drže ispod stola, deca su fizički prisutna, ali su u stvari na „Fejsbuku“. Dešava se da se nastavnik „zabrine“ zbog nestvarne tišine na času, a onda posle 15 minuta svi prasnu u smeh, tek tada shvati da se neka aplikacija širila po razredu i da su je konačno svi videli - kaže naša sagovornica.

Ona objašnjava da je veći problem u roditeljima nego u deci. Oni su spremni da mesečno izdvoje 1.500 dinara za telefonski račun, ali ne i za osiguranje dece i đački dinar u istom iznosu, na godišnjem nivou.

- Nisam fan mobilnih telefona, ali dete uvek može da ga ugasi ili da ga da nastavniku na početku časa - kaže Marija O., majka jednog beogradskog osnovca. - Telefon im nije potreban u osnovnoj, ako dete živi u blizini škole. U krajnjem slučaju nije loše da ga ima kraj sebe, za svaki slučaj. Ako je problem nastava, nastavnik uvek može da zatraži sve telefone pre početka časa.

Pedagog Malušić je u istraživanju došao i do podatka da telefon stalno pri ruci ima čak 61 odsto učenika, a utvrđeno je da se devojčice teže od njega odvajaju. Čak 19 odsto je reklo da ne bi bez telefona mogli ni jedan sat, a kamoli dan. Mnogi dok spavaju, pored jastuka drže i telefon, neki pored kreveta, dok je u sobi kod više od polovine đaka. Neki bi se zbog mobilnog odrekli i - najboljeg druga (11,26 odsto), pokazalo je ovo istraživanje.

- Roditelji često postavljaju pitanje kada je vreme da detetu kupe mobilni telefon, što ne bi trebalo da bude pre 11. ili 12. godine. Kada se odluče na ovaj korak, deca moraju da imaju odgovarajuće usmerenje kako da ga koriste da bi bio što manje rizičan po njih - ističe Malušić.