Bazne stanice: Sve češće se protestuje zbog zračenja

ŽITELjI dve ulice u Keru, kraj Subotice, poslednjih dana jula blokirali su sopstvenim telima mehanizaciju koja je u taj deo grada dopremila elemente za izgradnju bazne stanice mobilne telefonije. Posle višečasovnog ubeđivanja ogorčenih građana, koji neće ovakav objekat u svom komšiluku, i izvođača radova, na lice mesta je izašao gradonačelnik Jene Maglai i zabranio nastavak radova.

Neposredno pre toga, iz istih razloga, ispred opštine su protestovali i građani Starih Banovaca, ali i Futoga. Ovi drugi su čak najavili „radikalne korake“ da bi zaustavili gradnju stanice. Prošle godine protesta je bilo i u beogradskom naselju Žarkovo, a još pre toga direktor OŠ „Vasa Pelagić“ u Kotežu dobio je krivičnu prijavu jer je dozvolio postavljanje antene mobilne telefonije na krov škole. I antena na krovu beogradskog Fakulteta političkih nauka, koju su mediji povezali sa povećanim obolevanjem zaposlenih žena od raka, danima je punila stranice štampe. Protesti zbog mobilnih predajnika potresaju i susednu Hrvatsku.

Nema konačnog „amin“ na pitanje da li su i koliko antene i bazne stanice mobilnih operatera, koje bezmalo „čuče“ na svakoj zgradi, u stvari elektromagnetne bombe nad našim glavama. A, s besparicom ih je sve više. Tako su pojedina ekološka glasila objavila da operateri, da bi postavili antenu na neku zgradu, svakog meseca daju na ruke ili na račun, ako je potpisan ugovor, 650-1.500 evra predsedniku kućnog saveta ili direktoru preduzeća čija je zgrada. Mudriji te pare koriste da srede ulaze. Za postavljene bazne stanice i gromobrane navodno se plaća mnogo više.

Redakciji „Novosti“ bilo je potrebno više od mesec dana da dobije pisane odgovore na dileme u vezi sa ovom materijom od nadležnog Ministarstva za poljoprivredu i zaštitu životne sredine. Pitali smo ih da li u Srbiji neko meri ovu vrstu zračenja, ko kontroliše postavljanje antena i postoje li pravila gde ne smeju da budu postavljene, kolika je dozvoljena granica zračenja, koliko je zračenje kod nas i gde je najveće, da li se nekad prelazi granica, i kako smo rangirani u odnosu na ostale evropske zemlje, posebno na okruženje.

Umesto konkretnih odgovora, na sedam strana dobili smo „objašnjenja“ potkrepljena mnoštvom zakonskih propisa, uz više nego iscrpne informacije šta je nejonizujuće zračenje, koje vrste postoje, kako je definisana granica izlaganja nejonizujućim zračenjima... Na ključno pitanje - koliko je zračenje kod nas i da li se prelazi granica, odgovor, međutim, nije stigao.

Tako u Ministarstvu, recimo, objašnjavaju da su zone povećane osetljivosti područja zgrada u kojima se osobe mogu zadržavati i 24 sata dnevno, škole, domovi, vrtići, porodilišta, bolnice, turistički objekti, dečja igrališta... Na njih ne bi trebalo postavljati izvore nejonizujućih zračenja od posebnog interesa opasne po zdravlje ljudi, dakle one koji prelaze granične vrednosti. Mnogi tvrde da su to i antene mobilne telefonije. Za mobilne operatere one se tu ne ubrajaju, jer je zračenje u granicama dozvoljenog. Nadzor vrše inspektori za zaštitu životne sredine.