Mala vreća, a puno rogova

Lovočuvar uhvaćen u krivolovu! Sekretar Lovačkog društva - krivolovac! Lovci proglase lovni dan na šakala, ali s rogovima... U lov idu s traktorima. Neki izmisle da „love“ tartufe, ali u bukovoj šumi (tartufi niču pod stablima lešnika, prim. aut.)... Ubili kućnog ljubimca u dvorištu u kojem je utočište potražio srndać. Pucali na ljubimca iz zabranjenog, malokalibarskog oružja... Podigli karabin na svedoka krivolova, dok je ovaj u gepek „lade nive“ ubacivao odstreljeno lane... Isključili iz udruženja lovce koji se protive kršenju lovačke etike i morala... Odstranjenom divljači plaćaju obnovu lovačkih domova... Pljušte krivične prijave, ali je procesuiranje unedogled. Nema osuđenih! Protestuju društva za zaštitu životinja. Traže oštre mere, čak i zabranu lova pojedinim udruženjima.

Nije lovačka priča. Ovo je deo dosijea naličja lovstva u Srbiji danas. Prestižnog hobija, ili profita, u kome se ne biraju sredstva da se stigne - do ulova. Da se beskrupulozno zaradi i obesmisli tradicionalni postulat da je lov - sport, ljubav, hobi... Lepota druženja otuđenih ljudi koje je, nekad, spajala priroda i lepi životinjski svet. Onaj svet koji sve više poprima, kažu psiholozi, ljudsko. A ljudi - sve više životinjsko u sebi.

Naizgled bezazlena tema. A nije. Sa opasnošću ove teme suočeni smo na samom startu. I to izgleda ovako:

- Da li je tačno da ste i vi deo priče o krivolovu - uputili smo pitanje predsedniku jednog udruženja u ataru Kosmaja, prestonici najbliže planine.

Odgovor je bio ekspresan:

- Ako nas imenujete, ako... naši će vas ljudi tužiti. I naši će vam ljudi suditi.

Lovačko udruženje o kome je reč pripada otcepljenom krilu od Lovačkog saveza Srbije. Tako i saznajemo da su i lovci iz Srbije podeljeni. Tema se sama nametnula. A trend uobičajen za ovo naše vreme, u kome svako želi svoj atar, pa ni lovci u Srbiji odavno nisu više pod jednim krovom. Krovom Lovačkog saveza Srbije.

Zašto su se podelili? Mogu li ponovo zajedno, pod istu kapu? Ovo pitanje uputili smo nekadašnjoj krovnoj organizaciji lovaca Srbije. Na odgovor smo čekali taman toliko, koliko je trajalo i pitanje. Sažeto u dve rečenice: mala bara, mnogo krokodila. Ili, vreća tesna, a puno rogova.

- Vojvodina, centralna Srbija, sever Kosova i Metohije su novi savezi koji su otcepljeni iz Lovačkog saveza Srbije - kažu u prestoničkom savezu lovaca. - Zašto su tako odlučili? Zato što, zaista, svako od njih želi da bude gazda u svom ataru. Manji atar, manja lampa odgovornosti. Svi se u tom ataru drže. Svako svakom čini: ja tebi danas, ti meni sutra. U slučaju da neko istupi iz šeme, prikače mu etiketu: ti si za Beograd. U tim lokalnim atarima vlada: kadija te tuži, kadija ti sudi, a kadija je moj čovek. Zato se pocepao Lovački savez Srbije. A kakav je rezultat? Rezultat je da je sve veći broj lovokradica, a sve manje svedoka o njima. Sve je veći broj pritužbi građana, a sve manje procesuiranja. Građani od nas, Lovačkog saveza Srbije, traže pomoć jer ih u lokalnoj zajednici i udruženjima ne dobijaju, uprkos tome što policija zaista odgovara na sve pozive. Izlazi na teren, ali uglavnom kasno, jer su svi povezani: lovci i lovokradice. Dokazi se brzo uklone.

Otcepljeni savezi, međutim, imaju potpuno drugačije objašnjenje.

- I mi, i Vojvođani, mada lovci sa severa Kosmeta, uz sve svoje neprilike, ne žele da dolivaju ulje na vatru, nismo mogli da podnosimo teret opterećujuće, glomazne administracije Lovačkog saveza Srbije - kaže za „Novosti“ Dragan Guberinić, sekretar Lovačkog saveza centralne Srbije, koji okuplja gotovo 40 lovačkih udruženja od Beograda do Kuršumlije.

Guberinić kaže:

- Mi plaćamo članarinu, a ona nije zanemarljiva, uz sve doplate iznosi od deset do petnaest hiljada dinara, sve se to godinama slivalo u Lovački savez Srbije, a oni su brinuli samo o sebi. Niko nije brinuo o udruženjima.

Guberinić za ovo što tvrdi ima, kaže, i dokaze:

- Budžet Lovačkog saveza Srbije, na primer, 2008. godine bio je 160 miliona dinara. Od toga su se plaćale tzv. stručne službe, informatori za lovce, službeno se putovalo, kobajagi istraživalo... a od toga vajde za nas lovce u Srbiji bilo je malo. Zato smo i napustili taj savez.

Na pitanje, kako je moguće da je posle izdvajanja iz Lovačkog saveza Srbije toliko porastao broj lovokradica i kako se bore sa „mangupima u svojim redovima“, koje bije glas da su pod noge bacili kodeks i etiku tradicionalnog lovstva u Srbiji koje je odnegovao upravo Lovački savez Srbije, Guberinić odgovara:

- Koliko god da smo u mogućnosti, mi to kažnjavamo. Nijednom lovačkom savezu, odgovorno tvrdim, nije u interesu da u svom sastavu ima takve ljude. Kao što nam nije bilo u interesu da nas, dok smo bili pod jednim krovom, ista firma - Lovački savez Srbije, predstavljaju ljudi otuđeni od članstva.

To vreme je, mislim, iza nas. A ovo koje je sad, moguće je da ponovo budemo u istoj priči. Da se ne delimo. Ne otuđujemo. Da sprečimo svaku zloupotrebu koja šteti ugledu tradicije. Lovstvo u Srbiji je značajno za našu državu. Veliki posao može da se napravi. Ali je, takođe značajno, možda i najznačajnije ko je na vrhu tog našeg zajedničkog krova.

Na pitanje da li je moguće da ponovo lovci Srbije budu pod istim krovom, Guberinić kaže:

- Poslednja Skupština, polovinom jula, tu nadu je oživela. Lovstvo u Srbiji je privredna šansa: i turizam, i zarada, i obnavljanje starih veza iz vremena kada su Srbiju pohodili lovci iz cele Evrope.

DIVLjAČ TRAŽI PITOMINU

- Beskrupuloznost ovovremenih lovaca takvih je razmera da smo sami organizovali straže kako bismo zaštitili divljač - kaže stari lovac Milisav Milosavljević iz Sopota. - I kakav je rezultat? Takav, da nam se sada u dvorištima utočišta nalazi svakojaka divljač. Od zečeva, do fazana i srndaća. Svaki pokušaj da ovovremene lovce uputimo na neko bivše vreme, kada je lov bio zaista ljubav, završava se svađom. To nikome ne donosi dobro. Ni lovcima, ni domaćinima, ni lovačkim savezima. Apelujem da se uvede red i vrate etika i moral i u ovu privrednu granu, privlačnu i profitabilnu. Ali ako me pitate da li ću to doživeti, nisam siguran.