NA stogodišnjicu Sarajevskog atentata, 28. juna, predstava pod neobičnim nazivom “Prst obarač metak pištolj” premijerno je izvedena na Međunarodnom teatarskom festivalu u Londonu. Od našeg dramskog pisca Nenada Prokića, tekst na temu Prvog svetskog rata naručio je teatar “Sten’s kafe” iz Birmingema, pa je posle londonske premijere predstava odigrana i na tamošnjoj sceni.

* Četiri glumca tumače dvanaest likova, a radnja ovog antiratnog komada odvija se u Londonu, Beču, Barlinu i Beogradu. Ali, ne i u Sarajevu. Zašto?

- Nema Sarajeva, u drami se ne pojavljuje ni Gavrilo Princip. Čuju se samo dva pucnja u mraku. Taj mladi, zavedeni čovek nije razumeo svetsku situaciju, kao ni oni koji su ga instruisali. Zar to nismo mogli da prepustimo mladoturcima, mladoitalijanima, mladopoljacima? Sve su to bili pokreti i ljudi koji su se borili protiv multinacionalnih imperija - kaže na početku razgovora za “Novosti” Nenad Prokić, dramski pisac, profesor FDU i Fakulteta primenjenih umetnosti, nekadašnji direktor Bitef teatra i istoimenog festivala, bivši član predsedništva LDP i narodni poslanik. - Ipak, mi smo se razlikovali od ovih pokreta, jer se mladobosanci nisu borili za nacionalnu državu već za Jugoslaviju, ali i to je bio uzaludan napor - kaže Prokić.

LUPANjE I UDARANjE * ZAŠTO pišete drame samo po porudžbini?
- Tako je počelo još na studijama. Roman je nešto drugo, intimna stvar. Kad pozorište uđe u ugovorni odnos, onda postoje dobri izgledi da drama bude izvedena. Ako je u fioci, nema smisla. Kako što kaže Volter, u pozorištu je ponekad važnije jako lupati nego tačno udarati. Ono je stvar trenutka, a ne za večnost. Kad pišeš, bolje je da znaš gde će se igrati i ko će igrati, ko režirati - kao da praviš odelo po meri. Tamo gde caruje “take it easy” u kulturi, nema ni interesa da se pozorište bavi dramama na način na kojih ih ja pišem.

* Zašto?

- Svet se vraća na granice Berlinskog kongresa iz 1878. godine. Granica Srbije je i danas tačno na Merdaru, tamo gde je vojvoda Tankosić počeo Balkanski rat bez odobrenja nadležne komande. Ako se vraćamo na Berlinski kongres, znači da su kasniji ratovi vođeni bez razloga i da se desilo suvišno klanje. Danas smo odsustvo ideologije zamenili ideologijom granica. Ukrajina je primer za to. I zato nije potpuno jasno da li treba da se radujemo ili da tugujemo kad neke granice nestaju... U zapadnom svetu euforično je pozdravljeno nestajanje Čehoslovačke, Jugoslavije, SSSR. Sada, kada se raspada još jedna nehomogena država kao što je Ukrajina, to na Zapadu izaziva “zabrinutost”. A to je pomalo šizofrena situacija. Izgleda da je našoj civilizaciji potrebna ravnoteža hladnoratovskog straha, da ne bi pravila gluposti.

* Vi se i u komadu pitate šta će biti sa Evropom?

- Jasno je da je Nemačka želela Prvi svetski rat, želela je kolonije, da bude imperija, hegemon barabar s Velikom Britanijom. Ona je danas imperija i bez vojske, ali je i dalje poluhegemon. Previše slaba da bi dominirala kontinentom (kao i pred Prvi svetski rat), a previše jaka da bi igrala sama. Uvek neko priđe. I sada se opet ponavljaju istorijske okolnosti u kojima Rusija i Nemačka sklapaju nekakve poslove, a onda se čude što ih Amerikanci prisluškuju. Pitanje koje se postavlja u komadu je šta će biti sa Evropom koja se nije izlečila od svojih najopasnijih istina.

MOŽDANI UDAR GLUMCI u “Sten’s kafeu” rade sve: sami postavljaju scenu, unose u kamion stolice i rekvizite. Kad sam to video, i ja sam im se pridružio. Da ovde neko kaže, recimo Sergeju Trifunoviću, da unese stolicu u kamion, dobio bi moždani udar od iznenađenja! Kada se ovde glumci i svi pozorišni ljudi konačno naviknu na drastično promenjene uslove, onda će pozorište u Srbiji možda biti bolje.

* Šta se desilo sa velikim snom mladobosanaca o nacionalnom oslobođenju?

- Propao je 1991. godine sa propašću Jugoslavije. Gde smo bili, Evropo? Nigde. Šta smo radili? Ništa. A posle Prvog svetskog rata je ostalo toliko mrtvih i iskasapljenih, a bože moj. Za prvih dvanaest dana posle atentata, dvadesetak država objavilo je rat. Crna Gora, recimo, objavila je rat svima. Rusija nikome, Britanija svima - a njoj nije niko. To su takvi paradoksi, koji pokazuju da mladobosanci nisu tačno znali u šta se upuštaju. Počelo je tako što su Nemci pritiskali bečki dvor da uđe u rat i to tako što će oni poslati svog nadvojvodu da bude ubijen. Franc Ferdinand je imao u Sarajevu šest žandara u obezbeđenju, manje nego u šetnji Bečom. I pošto je u Sarajevu na njega već bačena bomba, ponovo su ga pustili na ulicu. Nikola Pašić je upozorio bečki dvor da se priprema atentat, ali dvor to nije ozbiljno shvatio. Nije mu odgovaralo da shvati. I Apis je poslao svoje ljude da spreče atentat, ali mladobosanci nisu više hteli da ga slušaju.

POZORJE ILI BITEF * HOĆEMO li vaš komad imati prilike da vidimo u Beogradu?
- Kao dramski pisac otišao sam iz Srbije još 1989. godine. Od tada sam radio samo napolju. Ovde se pozorište bavi nekim drugim temama. No, ako budu želeli, predstavu mogu da pozovu na Sterijino pozorje ili na Bitef.


* Kako ocenjujete situaciju u Srbiji?

- Postali smo kritičari svega postojećeg. Počelo je tako što nam je komunizam bio kriv za sve, a nacionalizam važniji od demokratije i države, pa sad nemamo ni jedno ni drugo. Zakon o radu je neminovan, mora da se donese. Ali, nemam iluzije da bilo koja vlada neće ponavljati greške prethodnih. Dao sam podršku Dačićevoj vladi, da bi skinuli sa trona one koji su mislili da imaju tapiju na svaku demokratiju.

I to je ta vlada uspešno uradila. Ali, ostaje pitanje: odakle u Srbiji više para da se krade? Ja kažem da su to jedne te iste pare, jedno te isto bogatstvo koje se seli iz jednih u druge ruke. Drugih para nema, jer se ovde odavno više ništa ne proizvodi.