Doktori na birou umesto da leče

AKO pitate Ministarstvo zdravlja, Srbija ima višak lekara i školuje previše budućih doktora. Ako bi pitali bilo kog pacijenta iz mnogobrojnih lekarskih čekaonica, rekli bi vam da je i lekara i sestara - premalo, jer svuda ima gužve i čekanja. Slično tvrde i direktori pojedinih zdravstvenih ustanova u našoj zemlji, koji se hvataju za glavu zbog odlazaka lekara u penziju i nemogućnosti da na njihovo mesto zaposle mlađi kadar.

- Srbija je zemlja kontrasta, s jedne strane imamo lekare na birou, s druge strane nedostatak lekara, naročito specijalista je evidentan: za pet do sedam godina iz svake specijalnosti će više od 60 odsto ljudi otići u penziju - kaže za „Novosti“ dr Tatjana Radosavljević, direktorka Lekarske komore Srbije.

Čak i kada bi se odmah u narednoj akademskoj godini drastično smanjio broj upisanih budućih lekara, efekti te mere videli bi se tek za šest godina, upozorava dr Radosavljević.

U Ministarstvu zdravlja priznaju da još nisu uradili kadrovski plan, te da trenutno rade analizu podataka neophodnih za izradu tog planskog dokumenta.

- Prilikom analize obezbeđenosti kadra, prati se ispunjenost standarda, odnosno uzima se u obzir nedostatak kadra, uključujući odlaske iz ustanove po bilo kom osnovu (odlazak u penziju, inostranstvo) - kažu u Ministarstvu zdravlja, ne pojašnjavajući na koji način će probati da „premoste“ manjak specijalista.

S druge strane, uhlebljenje preko granice traže ne samo lekari sa biroa, već i oni sa iskustvom, iz medicinskih ustanove širom Srbije. Tako ostajemo i bez vrhunskih hirurga, anesteziologa, specijalista raznih usmerenja, u čije školovanje su uložena velika sredstva i vreme.

- Bolje plate su samo jedan od razloga ovog „odliva lekara“, tu su pre svega bolji uslovi rada, a možda je najvažniji kompletan tretman struke - uverena je dr Radosavljević. - Jer, u njihovo školovanje je uloženo mnogo novca i vremena: potrebno je najmanje šest godina da završite osnovne studije, pa dve godine rada da biste dobili specijalizaciju, i to ako odmah počnete da radite. Kod nekih grana, na primer hirurških, specijalizacija traje do četiri godine, i vi praktično ne možete pre tridesete da počnete samostalno da operišete. Za to vreme njihovi vršnjaci u inostranstvu već uveliko rade samostalno. Po mom iskustvu, još najmanje pet godina je potrebno posle specijalizacije da lekar bude u naponu znanja i iskustva.

I Ministarstvo smatra da je deo problema u tome što nam za valjanog specijalistu sa iskustvom treba 10 godina posle diplome. Zato najavljuju da će izmenama Zakona o zdravstvenoj zaštiti biti ukinuta odredba od dve godine rada kao uslov za upućivanje lekara na specijalizaciju, odnosno užu specijalizaciju.

Prema sadašnjim odredbama ovog zakona, zdravstveni radnik može sticati specijalizaciju pod uslovom da je završio pripravnički staž i položio stručni ispit, kao i da je najmanje dve godine obavljao zdravstvenu delatnost po položenom stručnom ispitu. U Ministarstvu zdravlja kažu da su imenovali koordinatore koji, između ostalog, treba da predlože rešenja u vezi sa skraćivanjem dugih lista čekanja, ali i reorganizacije i preraspodele prostora, opreme i kadra zdravstvenom sistemu.

Da bi to imalo smisla, napominje dr Radosavljević, ne sme se raditi pojedinačno i paušalno, već moraju svi delovi sistema da se dogovore:

- Nije ni preraspodela tako jednostavna, u pitanju je ogroman sistem i kojem ne možete tek tako da ljude premeštate. Ranije je bio stimulisan rad lekara u manjim centrima, kako bi izbegli „gomilanje“ stručnjaka samo u većim bolnicama. Danas toga više nema. Takođe, neophodno je jasno definisati koji nivo zdravstvene zaštite šta radi. Na primer, nema potrebe da neke rutinske operacije poput slepog creva ili katarakte rade lekari iz tercijarnog sektora, kada to mogu i doktori iz opštih bolnica. To može značajno da smanji gužve i pritisak na samo neke ustanove.