Deco, hvala

Vode se vraćaju u korita i ponovo teku mirno. Onakve kakve su bile pre ove nesreće, odlaze kroz kazane đerdapskog kanjona i skončavaju tamo u Crnom moru. Muku koju su ostavile iza sebe spominjaćemo još neko vreme, sve ređe, tiše i naposletku tu žalosnu priču gurnuti u hronike i statistiku. Izgubili smo previše, ali smo kao narod dobili nešto što je već knjiženo pod stavkom - izgubljeno. Dobili smo nadu.

One večeri, pune kiše i straha da će Sava probiti nasip i ući u Šabac, oko osam hiljada mladih, malo ko sa više od 25 godina, odazvalo se i satima u Novom Beogradu čekalo autobuse da krene put Šapca. Došli su iz suvih i toplih soba, klubova, kafića, uglavnom s patikama na nogama; odrasli na zabavnjacima, tehno muzici, turbo folku, svejedno je, slabog i manje slabog socijalnog stanja, od roditelja koji ne rade, roditelja s visokim platama, i svi nasmejani. Kamera uđe među njih i bezbroj puta čujete gotovo identičnu rečenicu, koja vam tera suze na oči: „Ljudima treba pomoći.“

Mislili smo da toga više nema, da je za sve ove godine patnji, ratova, stradanja, golog preživljavanja, iz nas iscurilo ono ljudsko, da smo izgubili osećaj za solidarnost, da nas tuđa patnja ne dotiče. Na sreću, nije tako.

A onda se neki potrude da pomute radost zbog te divne, nasmejane mladosti. To su oni što likuju nad nesrećom jer im ona, tako im se čini, daje argumente da napadnu sve s kojima se ne slažu. U svemu vide politiku, ne mogu da kontrolišu sopstvenu mržnju. Ništa im nije potaman: država reagovala kasno, sirene se nisu oglasile na vreme, nasipi slabi, nema vode za piće, kako niste mogli da predvidite toliku kišu i takvu poplavu, gde vam je vojska, zbog čega niste angažovali vojsku...

Ova pitanja postavljaju isti oni koji su - spomenimo i to, da se ne zaboravi - Vojsku Srbije sveli na nivo bolje opremljenog lovačkog društva; oni koji su, tamo nakon dvehiljadite, danima, nedeljama u visokim pećima Smederevske železare spaljivali oruđa i oružja Vojske Srbije, ponavljajući(ne bez radosti) kako Srbiji ne treba vojska jer Srbija, govorili su, nikad više neće ratovati.

Danas svoje političke protivnike pokušavaju da diskvalifikuju argumentima koji najviše škode njima samima i rade to bez straha. Kod Srba je tako: uvek možeš da igraš na kartu protoka vremena. Neko će reći: Srbin zaboravi brže nego što upamti, ali nije baš tako. Složena je srpska priča, veoma složena.

U Čačku je jedan čovek tamošnjem Crvenom krstu poslao džak odeće i obuće, kao pomoć za nastradale od poplava. Volonterka Suzana Vukić, nema ni dvadeset godina, otkrila je da se u džaku, greškom dakako, našlo i dve i po hiljade evra. Vratila je novac i odbila ponuđenu nagradu. - Ako hoćete, dajte to nekome ko je izgubio kuću - kazala je.

Suzana je od onih koji su s Novog Beograda krenuli put Šapca, samo što je mesto njenog dobročinstva bilo u Čačku.

Deco, hvala vam. Za nadu.