Samuju u društvu

Vidimo se na fejsu čim stigneš kući - dovikuje dečak od nekih dvanaest ili trinaest godina vršnjaku dok se rastaju na ulici.

- Važi, jedva čekam da ti ispričam šta je bilo - odgovara mu drugar.

Nesvesno, nekoliko (starijih) ljudi okrenulo se za mališanima i pomalo začuđeno ih pogledalo. Verovatno sa istim pitanjem koje je i nama palo na pamet - pa zašto se jednostavno ne ispričaju kad su već zajedno, nego žure kući da bi se družili preko interneta?

Prisetite se koliko često slušate prijatelje kako se žale da njihova deca provode previše vremena sami u sobi. Za kompjuterom. Kako se više ne raduju prilici da izađu napolje na fudbal ili basket, nego dogovaraju okršaje u onlajn video-igrama. Svako iz svoje sobe. Zajedno sami.

Internet i nove tehnologije bez pogovora su izmenili način na koji komuniciramo, obavljamo poslove ili provodimo slobodno vreme. Tinejdžeri ispred kompjutera budu i deset sati dnevno. Imaju stotine prijatelja na "Fejsbuku", hiljade pratilaca na "Tviteru" i "Instagramu", iako većinu tih ljudi uživo nikada nisu sreli.

Roditelji i psiholozi pitaju se da li deca i mladi previše vremena provode sami? Da li su nas internet i nove tehnologije zaista učinili usamljenijim? Ili je to samo novi način druženja i zapravo, sasvim suprotno, put za prevazilaženje usamljenosti.

Klinički psiholog Sanja Dutina smatra da odgovor na ova pitanja zavisi od načina na koji se Internet koristi.

- Internet istovremeno može biti sredstvo za širenje kontakata i instrument za povećavanje osećanja izolovanosti - objašnjava Dutina. - A to najčešće zavisi od toga i kako se nose sa usamljenošću u realnom životu. Ako tinejdžeri i inače izbegavaju društvo (zatvaraju se u sobu, bave se samo sopstvenim hobijima, čitaju...) takvi će biti i "onlajn". Izolaciju koriste da se bore sa usamljenošću, što je povratno povećava, i tako ukrug.

Internet i kompjuter tada postaju sredstva za zabavu, način da se prekrati vreme. Video-igre služe kao zamena za druženje i socijalne aktivnosti u svakodnevnom životu.

Druga strana usamljenosti koju mogu da stvore novi oblici onlajn komunikacije nalazi se u onoj situaciji kada nekoliko prijatelja sede zajedno u kafiću i umesto da razgovaraju svako je koncentrisan na svoj smartfon.

Profesorka sa univerziteta MIT Šeri Turkl piše da se u takvim situacijama vidi još jedan aspekt uticaja novih tehnologija na međuljudske odnose - mogućnost da se sakrijemo od drugih i budemo sami čak i u društvu.

- Čini se da su onlajn prijateljstva površna i manjeg kvaliteta posebno usled nedostatka neverbalnih znakova poput facijalne ekspresije i same fizičke prisutnosti - komentariše Sanja Dutina. - To, međutim, ne znači da je uvek tako. Anonimnost na internetu omogućava da se izraze emocije i stavovi sa manje straha od odbacivanja i osuđivanja. Zato i onlajn prijateljstva mogu biti bliska i intimna, iako svakako nije dobro da u potpunosti zamene neposredni kontakt.

Najveća opasnost koja preti deci i tinejdžerima koji neposrednu komunikaciju u velikoj meri menjaju kontaktima preko interneta, jeste nemogućnost da se u budućnosti ostvare zdravi odnosi. Jer za uspostavljanje normalnih odnosa sa prijateljima ili ljubavnim partnerima neophodno je da se razvije sposobnost čitanja neverbalnih signala - facijalne ekspresije ili tona kojim nam se neko obraća, na primer.

- Virtuelna prijateljstva su korisna i značajna za tinejdžere, ali samo ukoliko čine deo socijalne mreže. A paradoks je što onlajn druženje počinje da uzima mnogo više vremena nego ono koje je neposredno. Neposredni kontakt ne može biti zamenjen onlajn druženjem - ne samo zbog toga što nismo skoncentrisani samo na jednu osobu nego i zbog toga što prijateljska komunikacija zaista podrazumeva neposredni odnos - zaključuje naša sagovornica.