ATENTAT nikad nije bio legalan, ali jeste bio legitiman način političke borbe - ako je reč o ubijanju tirana, kažu istoričari. Atentat je od antike smatran opravdanim oružjem potlačenih protiv vladara koji je uzurpirao sve institucije društva i tako naciji onemogućio opstanak. Ni hrišćanstvo, u kome je ubistvo smrtni greh nije se libilo da pruži legitimitet atentatu.

- „Katolička enciklopedija“ i u naše doba definiše tiranoubistvo kao „ubistvo tiranina od strane pojedinca a radi opšteg dobra“ - zapisao je čuveni istoričar Vladimir Dedijer u legendarnoj knjizi „Sarajevo 1914“ objavljenoj 1964. u Americi, na pedesetogodišnjicu atentata na Franca Ferdinanda.

U vreme kad je ova knjiga objavljena, u školama širom sveta se učilo da su Princip i njegovi drugovi borci za nacionalno oslobođenje od tiranije. Kao što su to bili i mnogobrojni Italijani, Mađari, Hrvati, pa čak i Meksikanci koji su izvodili atentate na Habzburge i njihove visoke činovnike.

Od silnih atentatora na bečku carsku porodicu, revizionisti istorije danas samo Principa i njegove drugove u zaveri nazivaju teroristima. Iako su mladobosanci bili samo poslednji u nizu atentatora, koji su u prethodnih 60 godina pucali, bacali bombe, ubadali i klali bečku vladarsku porodicu.

Prvo je Jožef Mak, nekadašnji komandant artiljerije u Komaromu, podigao mađarski ustanak. Zatim je 1853. mađarski patriota, krojački kalfa Libenji, pokušao da zakolje cara Franca Jozefa koga je od smrti pod oštricom kasapskog noža spasila debela kragna oficirske jakne. Kasnije je policija otkrila novu zaveru pa je između ostalih uhapsila i sifražetkinje Žužu Košut, Klaru Levei i Blanku Teleki.

ANARHISTI KAO UZOR Revizionisti istorije prenebregavaju činjenice iz svedočenja Principa i zaverenika mladobosanaca tokom isleđivanja i na suđenju. Oni se nisu izjašnjavali kao srpski nacionalisti, već kao Srbo-Hrvati ili Jugosloveni, najčešće ateisti. Svi su bili oduševljeni anarhističkom literaturom koja je glorifikovala „direktnu akciju“ - atentate i hodočastili su na grob Bogdana Žerajića, velikog poklonika Bakunjina i Kropotkina. On je 1910. godine, na dan otvaranja Bosanskog sabora, u Sarajevu pucao i promašio pet puta austrijskog vojnog namesnika u BiH, a šestim metkom je izvršio samoubistvo.

Takav je slučaj s italijanskim nacionalistom Đulielmom Oberdanom, koga je 1992. italijanski predsednik uporedio s Isusom Hristom. Oberdan je 1882. bacio bombu koja nije eksplodirala na cara Franca Jozefa i njegovu ženu Elizabetu tokom proslave aneksije Trsta Austriji. Saradnik u ovom atentatu bio je apotekar Donato Ragoza iz Istre, koji je četiri godine ranije u Udinama bacio na Franca Jozefa dve bombe koje su zakazale. Italijanski sud ga je oslobodio s obrazloženjem da je pokušaj ubistva bio patriotski motivisan.

Italijanski atentatori na Habzburge, nisu bili samo nacionalisti, već i levičari. Caricu Elizabetu ubio je anarhista Luiđi Lukeni ubodom zaoštrenom turpijom.

Metak je prekinuo i život Maksimilijana Jozefa, rođenog brata cara Franca Jozefa, koji je 1863. uzeo krunu Meksika, što je izazvalo pobunu meksičkih patriota. Četiri godine kasnije zarobili su ga i streljali.

Politička ubistava bila su izuzetno česta u zapadnoj Evropi, SAD i Rusiji, od sredine 19. veka do sredine 20. veka. Istoričari naglašavaju da atentate ne izvode samo potlačeni koji više ne mogu da trpe tirane. Moćnici takođe odvajkada organizuju smrtonosne političke zavere protiv konkurenata. Tako je 1889. ubijen pravi prestolonaslednik autstrougarske monarhije princ Rudolf Jozef Habzburg, sin cara Franca Jozefa. Ovaj netipični Habzburg, liberal, verovatno i mason, podsmevao se katoličkom fanatizmu bečkog dvora, protivio okupaciji Bosne i Hercegovine i smatrao nemačkog cara Vilehelma Hoencolerna ograničenom osobom „koja neće prestati da uznemiruje Evropu“.

Rudolf, koji je krenuo u lov s rođakom knezom Filipom Koburškim, nađen je mrtav s ljubavnicom Marijom Večerom u dvorcu Majerling. Zvanična verzija glasila je da su se napili i međusobno poubijali udaranjem flašama šampanjca. Obdukcijom, izvedenom vek kasnije 1992. u Rudolfovim zemnim ostacima pronađeno je šest puščanih metaka.

Posle ovog atentata za prestolonaslednika je proglašen carev neomiljeni sinovac Franc Ferdinand, predstavnik militarističke struje, pod snažnim uticajem oficirskog kora koji je zagovarao preventivni rat protiv Srbije. Njegova namera jeste bila da federalizuje carstvo i stvori slovensku jedinicu (u kojoj bi bila i okupirana Srbija) „Dunavske Federacije“ kao protivtežu ambicijama Ugarske, koju nije podnosio. Zbog toga su se posle atentata spekulisalo da je ugarski grof Tisa umešan u ubistvo.

Do danas traju polemike ko je zaista gurnuo pištolj u ruku Gavrila Principa i posle prvog neuspešnog Čabrinovićevog napada, bukvalno parkirao prestolonaslednikov automobil ispred cevi mladog atentatora. Maks Hoenberg, sin Franca Ferdinanda, u memoarima je naglasio da Sarajevski atentat predstavlja samo izgovor, a ne uzrok Prvog svetskog rata.

HRVATSKI ATENTATORI Hrvati uoči Prvog svetskog rata takođe izvode niz atentata na visoke habzburške dostojanstvenike. Luka Jukić 8. juna 1912. godine, pokušao da ubije hrvatskog bana Slavka Cuvaja. Ivan Planinščak, 31. oktobra 1912. takođe izvodi neuspeo atentat na Cuvaja, koji se posle toga povlači iz politike. Posle svečane mise u čast rođendana cara Franje Josifa 18. avgusta 1913, Stjepan Dojčić ranjava u ruku novog hrvatskog bana Ivana Škrleca. Jakov Šafer i Rudolf Hercigonja, neposredno pre atentata u Sarajevu, 29. maja 1914. pokušali su da bombama izvedu atentat u Zagrebačkoj operi, na hrvatskog bana Škrleca i nadvojvodu Leopolda Salvatorea.

- Franc Ferdinad nasuprot nemačkim imperijalizmu, imao je nameru da ostvari federativni sporazum između svih naroda Austrougarske i tako reši podunavski problem u svoju korist. Nekim silama osvajačkih i aneksionih namera ovo je smetalo, pa su naoružale sarajevske atentatore - napisao je Maks Hoenberg.

Sličnog mišljenja bio je i istražni sudija u Sarajevskom procesu Leo Pfefer.

Vek posle Sarajevskog atentata, zaboravljen je Versajski ugovor, pao je Berlinski zid, raspali su se istočni blok, Sovjetski Savez i Jugoslavija, a istorija se uveliko revidira. Zato srpske istoričare brine da se revizionisti neće zadovoljiti revizijom Principa.

- Kako je krenulo, ne bi me čudilo da zatraže, na primer, osudu atentatora na Hajdriha, jednog od najmračnijih nacista, Rajh protektora Bohemije i Moravske. Reč je o čoveku koji je po dolasku u okupiranu Češku rekao svojim saradnicima:

„Germanizovaćemo češki šljam“ i ubio 92 čoveka za prva tri dana boravka u Pragu. Hajdriha je na smrt osudila češka vlada u izbeglištvu u Londonu i poslala dva atentatora da ga ubiju. Da li će neko pokušati i njih da proglasi teroristima kao Principa i skine spomen-tablu sa crkve u čijem podrumu su ih nacisti udavili - pita se istoričar dr Mile Bjelajac.


CRKVENO ODOBRENjE

Habzburzi nikad nisu podnosili Pruse Hoencolerne i gvozdenog kancelara Bizmarka, jer su upravo oni porazili Austrougarsku i stvorili protestantsko nemačko carstvo. To se nije dopadalo ni Vatikanu, koji je vladao duhom vladara katoličke Habzburške monarhije. Zato je bačvarski kalfa Kulman, pokušao 1874. atentat na Bizmarka.

Na suđenju je izričito izjavio da je pokušao da ubije kancelara zbog donošenja zakona suprotnih intersima rimokatoličke crkve: „Pobuda su mi bile mržnja i osveta u skladu sa crkvenim zakonima“.

U naprednom 20. veku, atentatori su na istim verskim motivima pravdali svoj čin. Član zavereničke armijske organizacije OAS koja je 1962. pokušala atentat na francuskog predsednika De Gola izjavio je da se pre atentata posavetovao sa svojim rimokatoličkim ispovednikom i da je pristupio delu tek pošto je odgovor da su „neophodni uslovi za ubistvo ispunjeni“.