TELEVIZIJSKA serija "Ravna gora" potrebna je Srbiji, jer događaje sa početka Drugog svetskog rata prikazuje iz perspektive kakva do sada nije korišćena u domaćoj kinematografiji, slažu se učesnici panel rasprave koju su o ovom serijalu organizovale "Novosti".

Serija je najavljivana kao potpuno novo i apsolutno tačno svetlo istine o nacionalnoj drami iz 1941. godine, uz insistiranje na dokumentarnim elementima i raskidu sa dosadašnjim interpretacijama prelomnih zbivanja u ovom periodu srpske istorije. Ali, po mišljenju učesnika rasprave, pitanje je koliko se u tome i uspelo.

U iščekivanju desete i poslednje epizode prvog serijala, mišljenje o ovom filmskom projektu smo zatražili od televizijske kritičarke Branke Otašević, profesora Fakulteta dramskih umetnosti Aleksandra Jankovića i istoričara Miloslava Samardžića.

U otvorenom razgovoru naši sagovornici ukrstili su umetničke i istorijske argumente o "Ravnoj gori", seriji koja je mnogima ponovo otvorila stare rane, ali i mnoge navela na razmišljanje o ulozi pojedinih istorijskih ličnosti u burnom i smutnom periodu naše istorije.

U dinamičnoj debati naši sagovornici nisu krili svoje razočaranje umetničkim dometom ove serije. Istovremeno, složili su se i da su nam danas, možda više nego ikada, potrebni dokumentarni i igrani filmovi koji bi pomogli rasvetljavanju događaja iz prošlosti.

* Projekat "Ravna gora", iza koga jednim delom stoji i Javni servis RTS, prema najavama, trebalo je da donese novu istorijsku istinu o početku Drugog svetskog rata. Njegova ambicija bila je da nam, na novi način i bez ideologije, predoči okolnosti iz prošlosti. Da li je Bajić kao scenarista i reditelj uspeo u tome?

Samardžić: Bajić je seriju najavio kao ispravljanje istorijske nepravde nanete pokretu Draže Mihailovića. Iza istorijske interpretacije ne stoji samo autor već i niz osoba sa titulama, istoričari, pa čak i Institut za savremenu istoriju.

Janković: Istina nije referentna vrednost kada je umetnost u pitanju. Ovde imamo određene scenarističke nedoslednosti, ali nije ni realno očekivati da serija bude apsolutno istorijski utemeljena. Film "Najduži dan", koji govori o iskrcavanju u Normandiji, takođe je romansirana slika tog događaja, iako je na njemu radio veliki broj istoričara.

Serija je originalna, ova tema kod nas se prvi put pojavljuje u ovom obliku. Dražu smo do sada imali svega u dva filma i jednoj seriji, i u svima je njegov lik prikazivan iz ugla pobednika. Važno je ipak reći i da je dobar deo partizanskih filmova imao vestern orijentaciju, kao i da se, po meni, ni za jedan ne može reći da je istinit.

Otaševićeva: Ako ostavimo po strani malo živih učesnika i izuzmemo nas koji smo kroz školu učili zvaničnu verziju istorije, kome bi mogla da koristi ova nova vizura događaja iz serije? Jedino mlađim generacijama kojima to vreme nije blisko i kojima je to možda prilika da nešto saznaju i nauče. Nažalost, Bajićeva "Ravna gora" nema gotovo ničega što može da ih veže za sebe. Snimljena je tako da oni nju ne mogu da razumeju i prihvate. Vrlo teško je gledaju, za njih je prespora, a u dramaturškom i vizuelnom smislu i vrlo neatraktivna, zbog čega odustaju od gledanja i ne čekajući momente iz kojih bi možda nešto i mogli da zaključe. To je prvi i verovatno najveći promašaj serije Radoša Bajića. Ako niste napravili nešto što će gledaoca da privuče, da ga veže za aktere, da sa nestrpljenjem čeka narednu epizodu - niste napravili dobar posao.

Janković: Ključno je sa kojom serijom "Ravnu goru" poredimo. Po istorijskom određenju najviše liči na delo Save Mrmka "Odlazak ratnika, povratak maršala", iako je i tamo bilo netačnosti i nedoslednosti vezanih za Tita. To je osamdesetih bila dosta gledano, i sve u svemu nije bilo loše.

Otaševićeva: To je bila ozbiljna serija. Siniša Pavić je odličan scenarista, koji zna da napravi tenziju, sklopi dijaloge, a Mrmak je odličan režiser. Oni su tada napravili dobar TV proizvod. Istorijska tačnost ne sme da bude zaboravljena, jer umetnička sloboda, ipak, ne sme sve da poništi.

Samardžić: Bajić se, insistiranjem na istoriji i istini, zapravo odrekao zaklanjanja iza umetničke slobode, što problem "Ravne gore" dodatno usložnjava.

Miloslav Samardžić, Branka Otašević, Aleksandar Janković

* U seriji se Krcun pojavljuje sa Titom u Zemunu iako je opšte poznato da je u to vreme bio u Užicu. Koča Popović dočekuje Broza, iako je u aprilu 1941. već bio isključen iz Partije... Niz scenarističkih mana izlazi na površinu. Takva je scena pokušaja silovanja i ubistva nasilnika, posle koje vojska odlazi dalje kao da se ništa nije dogodilo...

Otaševićeva: Takvih i sličnih nedostataka je dosta. Za Bajića je bio preveliki zalogaj da u jednu epizodu smesti tako veliki broj lokacija i tako joj da šmek dokumentaristike. Ispustio je koherentnost radnje, jer je iscepkana na niz situacija i različitih junaka. Sve to doprinosi njenoj sporosti i dramskoj nemoći.

Janković: Ubistvom u pomenutoj sceni gledaoci su zadovoljeni, jer je nasilnik kažnjen za zlodela. Time se, međutim, sugeriše i Mihailovićeva nemogućnost da kontroliše čitav pokret. To je bio i jedan od razloga njegovog neuspeha.

Samardžić: Draža je u prošlosti prikazivan iz komunističkog, pobedničkog, ugla. Problem je mnogo veći što se po istoj matrici prikazuje i danas. Njegov lik je samo malo izmenjen. Jedina razlika je u tome što je onda naređivao, a danas ne može da obuzda zločine. Prava istina jeste da su mnogo više zločina počinili partizani.

Otaševićeva: Na primeru dva glavna lika, Tita i Draže, možemo da vidimo da je Bajić uspeo da pošalje dosta jasnu poruku. Draža je častan čovek i oficir sa jakim moralom i snažnim motivom odbrane zemlje od okupacije. Tito je predstavljen kao neko ko u borbu stupa radi podizanja revolucije.

Janković: Ali i prvi put na domaćem filmu kao kicoš i švaler.

* Može li se o početku rata govoriti van konteksta 27. marta o kome u seriji nema ni reči?Poneke ličnosti, poput kralja Petra ili Slobodana Jovanovića, prikazane su nemušto i bez istorijskog utemeljenja. Može li takva serija da privuče šire gledalište koje bi iz filmskog materijala izvuklo ispravne zaključke o svojoj prošlosti?

Janković: Iskren da budem, mene je privuklo. Tema je originalna, a posmatranje ove priče iz ove prespektive za mene je dovoljno kontroverzno. Glumci i fotografija su dobri, dok je sve ostalo ispod očekivanog nivoa. Radoš Bajić jeste tražio pomoć istoričara, ali je u umetničkom smislu njegova ambicija ambivalentna. Ova serija nam je, bez obzira na sve mane, itekako potrebna.

Samardžić: Motivi Tita i Draže u ratu na isti način su prikazivani i ranije. U Bajićevoj seriji imamo partizane na Ravnoj gori pre Draže, što prosto nije tačno. Komunisti su tek na Staljinov poziv 4. jula stupili u borbu, a Draža je svoje jedinice imao još u maju mesecu. To je istorijski falsifikat, jer su u to vreme saveznici Nemaca bili upravo komunisti.

Biću do kraja jasan - ko hoće istinitu priču o ovoj fazi rata komuniste mora da prikaže kao saveznike Nemaca. Oni su imali bolje odnose sa okupatorom nego ljotićevci. Sastavni deo te priče su i robijaši, čije su organizovane bande prve pristupile partizanskim jedinicama. To su sve bitni faktori.

Janković: Svi ti podaci su veoma zanimljivi, ali im je mesto u deset epizoda dokumentarne serije, koju, nažalost, još uvek nemamo. Ti podaci jesu interesantni, ali ne mogu da stanu u igranu seriju.

Samardžić: Pa jeste, to ne može. A mogu da stanu četnici kao koljači, siledžije, kako piju rakiju i jedu pečenje. Kada se u nekoj sceni pojavi bibilioteka unapred znamo da će da se pojaviti lik komuniste, dok četnici u isto vreme uz muziku kao iz horor filma nogom razbijaju vrata i siluju...

Otaševićeva: Kada se snima serija dramska sažimanja moraju da postoje, kako bi se akteri uveli u priču i ona dobila svoj tok. Da li se neka četa pojavila negde nešto ranije ili kasnije za priču, kao i da li su Kaluđerske bare ovde ili onde, to za priču nije presudno. Osnovno je pitanje kako to deluje na gledaoce.

PRESKUP PROJEKAT * "Ravna gora" je skup projekat. Sam Bajić je objasnio da je budžet jedne epizode bio oko 120.000 evra, od čega je RTS finansirao 90.000. Ceo projekat, prema njemu, koštao je za Srbiju pozamašnih 1,6 miliona evra. Da li proizvod odgovara plaćenoj ceni? Samardžić: To su prevelika sredstva. Najbolji rumunski film prošle godine koštao je 50.000 dolara. A njihova kinematografija je u uzletu, obnavlja se...
Otaševićeva: Treba praviti razliku. U pomenutim sjajnim filmovima preovlađuju socijalne teme i njihova produkcija je svedenija. Svaka rekonstrukcija prošlosti traži velika sredstva tako da cena nije naročito sporna. Ne pravdam tolike potrošene pare, ali i to treba imati na umu. Janković: Ovakva serija je potrebna Srbiji. Imam utisak da za snimanje nastavka neće biti novca. Scene oslobađanja gradova, rata, borbi i ostalog veoma su skupe i sumnjam da će televizija to moći da plati.

* Nedostaci čak i nisu sporni, možda su i neminovni, ali šta ćemo sa Bajićevim ciljem da serijom na novi način osvetli ovaj period?

Janković: Utisak je da bi bolje bilo da je na tekstu radilo nekoliko profesionalnih scenarista koji kao "gost rajderi" ne bi morali ni da potpisuju seriju. Čini se da je ovakav projekat prosto bio preveliki zalogaj za ekipu.

Otaševićeva: To se dobro vidi kod melodramskih elemenata, koji ne samo što su dobri nego su i neophodni u ratnim ostvarenjima. Bajić je to pokušao kroz nekoliko linija - pticom, jevrejskom devojčicom, bolesnim seljakom... Nema, međutim spisateljske, rediteljske, pa ni glumačke veštine da se postigne pravi efekat ovih dramskih postupaka.

* "Ravna gora" ipak je, u svakom smislu i segmentu, složeniji projekat od Bajićeve prethodne serije "Selo gori a baba se češlja"...

Samardžić: Serija bi trebalo da se zove „Aprilski rat“, jer je to njena tema. Očigledno je da je naziv izabran iz marketinških razloga. U tom smislu ona je veliki korak unazad. U njoj nema ni reči o herojima vazdušne odbrane Beograda ili 70 oborenih nemačkih aviona. U Aprilskom ratu na kopnu je poginulo oko 1.500 nemačkih vojnika...

Otaševićeva: Ali to apsolutno ne mora da bude prikazano u seriji....

Samardžić: Slažem se, ali moglo je bar nešto. Umesto svega toga imamo jednog pijanog oficira koji se veseli uz lake žene i pesmu „Cojle Manojle“... Zašto nije mogla da bude snimljena scena gde srpski zapovednik, ranjen i iznemogao, namerno potapa sopstveni brod pun betona kako bi zaprečio plovidbu Dunavom.

Janković: Jednostavno nije. Zato što je reditelj smatrao da je ovako bolje. Tu je teško bilo šta dodati.

Otaševićeva: Od opšte istine u toj sekvenci reditelju je bila potrebnija intimistička linija aktera. U njegovom fokusu su dva brata, vojnika i radnika, i njihov doživljaj rata. On je hteo da kaže kako su se na samom početku našli u različitim situacijama, koja će njihove dalje živote usmeriti u suprotnim pravcima.

Samardžić: Da je tadašnja situacija realno prikazana vojnik bi ratovao protiv Nemaca, dok bi se njegov brat radnik i komunista radovao napadu na Jugoslaviju.

Janković: Pitanje je za sve koji bi se naš živi reditelj, mimo Radoša Bajića, prihvatio snimanja serije "Ravna gora". Šotra? Ne bi. Neko od mlađih umetnika, poput Dejana Zečevića? Ne verujem. Razmišljajući o tome shvatio sam da je ovu seriju jedino Bajić mogao da snimi. On ima svoju ideološku liniju o kojoj može da se razgovara, ali se čini da je zaista jedini.

Samardžić: To nije njegova, već linija zvanične istorije. A to znači da je Jugoslovenska vojska izgubila rat zato što je bila pijana, nedisciplinovana i nepismena, nasuprot superiornim komunistima. Kako bi Bajić snimio pad Francuske 1940? Da li su i oni bili pijani kada ih je Hitler osvojio? Naravno da nisu, već je reč o vojnoj nadmoći.

* U medijima nije bilo ozbiljne analize "Ravne gore", ali Bajić za nju dobija nagradu Udruženja dramskih pisaca Srbije...

Otaševićeva: Reakcije su od same najave bile vrlo polarizovane. Izjašnjavanje o njoj počelo je i mnogo pre emitovanja. Ta atmosfera se prenela u medije, gde je potrošeno dosta javne energije. Kada se serija pojavila veliki deo javnosti je ućutao.

Janković: Film "Golgota Srbije" Stanislava Krakova je stvaran čak deset godina zbog problema sa cenzurom, između ostalog i zbog opasnosti da se ne zamerimo Bugarima, jer se u tom filmu govori o bugarskim zločinima. Ova serija je zato bitna, jer je prva. Bajić je gazio gde niko pre njega nije kročio, on je progovorio o nečemu o čemu se ćutalo. Gotovo niko sem istoričara filma do kraja osamdesetih nije znao za domaću filmsku produkciju pre 1941. godine. Nije spominjana, iako imamo vrlo značajna ostvarenja. O njima se nije govorilo na TV, nisu prikazivani.

Tačno je da u "Ravnoj gori" ima mnogo više pripovedanja nego delanja. Produkcijski uslovi odgovorni su za tu situaciju. Bez obzira na to voleo bih da se u sledećih 10 godina pojavi neka nova, drugačija verzija ove teme. Gledali smo i holivudski film "Četniks fajting gerila" koji daje jednu potpuno romantizovanu sliku četnika.

Otaševićeva: Bajićev postupak pretapanja dokumentarnih crno-belih filmova u igrane scene u boji, kao i potenciranje lokacija i tačnog vremena i mesta radnje, sugeriše na insistiranju na autentičnosti i tačnosti. To mu uopšte nije trebalo.

Samardžić: Niti je trebalo stalno da ponavlja: Ovo je istina, ovo je istina....

Janković: Upravo to je suština.

Otaševićeva: Pogrešio je što nije uzeo, recimo, samo čistu činjenicu da je jedan brat otišao u partizane, drugi u četnike, i da su učestvovali u ratu koji je bio surov i bratoubilački. Da je Bajić gradio takvu liniju bio bi mnogo uspešniji. Hvatanjem u koštac sa istorijskim rekonstrukcijama sednica Vlade ili sličnih zbivanja rizikuju se optužbe za netačnost ili tendencioznost.

Samardžić: Bez obzira na to ja nemam odgovor zašto je selo Planinica, na primer, prikazano kao nekakvo selo u Amazoniji, gde ljudi prvi put vide avion, ne znaju da je počeo rat... A samo 17 kilometara dalje bio je civilni aerodrom Divci koji su Nemci bombardovali već 7. aprila.

Janković: Da li ste gledali film "Plavi voz" Janka Baljka? Đaci u beogradskoj školi tek u osam uveče saznaju da je Tito umro, iako je istorijska činjenica da je vest objavljena u 15.05. Reč je o umetničkoj slobodi.

* Gde je mera istorijskih činjenica i fikcije u filmovima? Postoje li pandani "Ravnoj gori" u svetu?

Janković: Kada je Stiven Spilberg snimao film "Spasavanje redova Rajana" pozvao je u pomoć veterane. Oni su mu rekli da neće da mu pomognu ako scene ne budu odgovarale realnim događajima. Zahvaljujući tome to je film koji možda najefektnije pokazuje realan rat. Njegovih prvih 20 minuta o tome jasno svedoče. I Rusi su na sličnom tragu nedavno snimili "Staljingrad". Bez obzira na sve, ne može da se ospori Spilbergovo pravo da mu se jedan od glavnih junaka zove Sadžen Horvat, budući da mu je je jedan od saradnika bio i hrvatski producent Branko Lustig, iako će možda neko da mu zameri da se vojnik u toj jedinici svao Sadžen Kovalski.

Samardžić: U našem slučaju odstupanja su drastična. U zakonodavstvu Kraljevine Jugoslavije ne postoje termini "bratoubilački rat" niti "dva pokreta otpora". Postojala je samo država sa svojim zakonima i njena vojska. Partizani su bili peta kolona i kriminalci.

* Gde je tu pomirenje? Može li "Ravna gora" da izazove nova istraživanja, rasvetljavanja...

Samardžić: Komunizam je totalitarna ideologija i o pomirenju ne može biti govora. Priče o nacionalnom pomirenju zato su potpuno neosnovane.

Janković: Zašto posle devedesetih niko u Srbiji nije snimio nijedan revizionistički partizanski film? Poslednji partizanski film je "Seks-partijski neprijatelj broj jedan". Hrvati su imali film "Živi i mrtvi", gde su domobrane postavili kao normalne i obične ljude sa istom vrstom straha i problema. To je neka vrsta revizionizma koji mi nismo imali.

Kada je reč o partizanskim vesternima, vezano je za priču od malopre, kao dobar primer može da posluži film "Most". U njemu nijedan junak nema lično ime, već akteri nose univerzalne nadimke - Tigar, Inženjer... To je depersonalizacija koja omogućava da se film gleda van ideologije.

Otaševićeva: Ovaj razgovor nas je doveo do zaključka da o "Ravnoj gori" može da se govori iz dva ugla - šta je u njoj istorijska faktografija i kakve će posledice da proizvede. Drugi ugao je kako ona deluje kao medijski proizvod. Moj stav je tu jasan. Smatram da je serija spora, dosadna, da nema jake motivacije likova, da nije postigla ekspresiju koja gledaoce vezuje za seriju. Velika je šteta što nije bolje urađena.

Janković: Mi kao narod imamo neki besmisleni osećaj za poetsku pravdu. Devedesetih godina svi oko nas su snimali drugačije filmove. Hrvati su pravili filmove u kojima je vrlo jasno bilo ko je agresor, a ko žrtva. Stav naših autora je bio - svi su krivi. To imamo u "Dezerteru" Žike Pavlovića, isti slučaj je i "Vukovar, jedna priča", pa čak i "Lepa sela lepo gore". Mi smo tako osećali, i radili.


PLANINICA NIJE IMALA UČITELjA

* Na meti kritičara serije su i ne tačni toponimi koji se koriste u seriji. Pažljivi gledaoci primetili su Kaluđerske bare kod Maljena, iako se taj toponim vezuje za planinu Taru.

Otaševićeva: Za seriju bi bilo bolje da se radnja odvija u fiktivnim toponimima, a ne na realnim lokacijama. Tako bi ovakve kritike bile izbegnute.

Samardžić: Proverio sam i lik seoskog učitelja iz serije i saznao da je aprila 1941. u Planinici radila - učiteljica. Svi učitelji u okolini bili su u četnicima, a dvojica su čak 1941. svirepo ubijeni od partizana.

Otaševićeva: Takav detalj u igranoj seriji uopšte nije bitan. Važan je junak, a ni istorijski nije sporno da su školovani mladi ljudi bili ti koji su iz Beograda doneli partizanski duh u narod.

Samardžić: To je još jedan dokaz koliko još gledamo na događaje iz prošlosti iz stare vizure. Većina inteligencije, učitelja i školovanih ljudi bili su u četnicima. Podmetnuta je i teza da je gro omladine bio u SKOJ-u. I danas se smišljeno tvrdi da su komunisti bili studenti, đaci i učitelji, a da su četnici bili nepismeni.

Janković: Istini za volju, i većina srpskih partizana do 1944. nije znala za KPJ, niti za Jajce. Njima je najvažnija bila borba za slobodu, i to im je bilo sasvim dovoljno. Pravo reditelja jeste da kreira dramski sukob i da se služi postupcima koji mu se čine pogodni, pa i da učiteljicu zameni učiteljem.