Potresno: Greškom živela 17 godina među ometenima u razvoju

KADA je došla kod nas, u oktobru 2011. godine, Suzana je umela da broji do pet. Nije jasno pričala, posebno kad brza. Nije umela da izgovori lj, ć, č, ž, š... Za hleb je govorila „kleb“, a za dlaku „glaka“. Kad bi je hraniteljica ispravila, rekla bi da će zvati Kulinu da proveri kako se kaže.

Ovako iz ugla hraniteljice Gorice Selaković iz Priboja izgleda dolazak Suzane Novaković u njihov dom, tri meseca pre nego što će napuniti 18 godina. Ona je prvih 17 godina života provela u Domu za decu ometenu u mentalnom razvoju u Kulini. Bila je žrtva stručne greške.

Rođena je u ratnom Vukovaru 1994, teška jedva 900 grama. Majka joj je iz Bosne izbegla u Hrvatsku. Zbog lošeg zdravstvenog stanja prebačena je u bolnicu u Novi Sad, a kad majka odbija da je vidi, posle pola godine smeštaju je u Kulinu.

- Rekli su mi da je tamo bila greškom, da su stručnjaci pogrešno procenili da ima težak poremećaj, dok je on u stvari lak. Kada je došla, ponašala se čudno. Hodala je i pričala sama sa sobom, vikala. Kao deca u domu. Kad izađe na ulicu, skretala je pažnju na sebe. Cilj mi je bio da se adaptira. Danas je kao vršnjaci. Naučila je ćirilicu i latinicu, prati filmove sa titlom, prepoznaje brojeve do nekoliko hiljada - priča Gorica.

Suzana je imala želju da uči. U Domu je bio defektolog koji je rekao da treba da uči matematiku, ali niko nije hteo da joj pomogne. Kada je insistirala, govorili su „sutra“. A sutra nikad nije došlo.

Drastična razlika videla se već posle pola godine od izlaska iz doma. Rad sa logopedom i hraniteljima urodio je plodom. Danas sabira brojeve sa podvlačenjem. Oduzimanje joj ide teže, pa joj to otežava i rukovanje novcem. Zna koliko koja novčanica vredi, ali ne može da izračuna kusur. Voli lepo da se obuče, ume da se našminka, ima fejsbuk profil i sluša muziku na Jutjubu.

- Vrlo brzo je shvatila kako da se snalazi na kompjuteru, bez obzira što su komande na engleskom. Doduše, ima problem sa orijentacijom u vremenu, pa nismo počele da učimo kuvanje. Meni je najvažnije da završi neku školu - priča hraniteljica.

Suzana je sa 18 godina primljena u specijalnu školu, jer u Priboju ne postoji večernja. Kada napuni 26, specijalna komisija odlučivaće da li je u stanju da brine o sebi. Ako dobije zeleno svetlo, završiće školu, naći posao...

U međuvremenu, problem je što već dve godine nema papire, osim izbegličke legitimacije. U izvodu stoji samo ime, prezime i datum rođenja, ali ne i jedinstven matični broj. Nema državljanstvo. Kad Gorica pita za dokumenta, dobije odgovor „u proceduri je“.

Suzana nije raspoložena za razgovor s novinarima, ali je rekla Gorici da bi volela da objavimo da je ljuta na majku. Zna i da ima sestru i brata. Kada je sa majkom pričala telefonom, pustila je na spikerfon. I pitala: „Zar se nijednom za 18 godina nisi zapitala kako sam?“ S druge strane se čulo ledeno: „Nisam.“

Za pogrešu procenu mentalnog stanja Suzane Novaković i za njenih uništenih 18 godina života niko neće odgovarati. Kako nam je objasnila Nena Darmanović, inspektor socijalne zaštite (jer, upravo je inspekcijski nadzor otkrio Suzanu u Kulini), ovo nije usamljen slučaj:

- Decenijama je jedini model zbrinjavanja institucionalni smeštaj, pa se profesionalci ne mogu okriviti za odluke, jer je to gotovo jedini ponuđeni oblik zaštite na koji se moglo računati. Sistem se menja, ustanovljeni su novi principi vezani za zbrinjavanje korisnika. Cilj reforme, kada su deca i mladi u pitanju, a posebno deca sa smetnjama u razvoju, jeste da budu zbrinuta u što manje restriktivnom okruženju, u što stimulativnijoj sredini, sa ciljem razvoja i održavanja razvijenih potencijala.

Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike, u saradnji sa centrima za socijalni rad i starateljima, godinama radi na pažljivo pripremanom premeštaju dece iz institucija u hraniteljske, odnosno srodničke porodice. Za hraniteljstvo smo, naglašava Darmanović, dobili i pozitivne međunarodne ocene.