Društvene razlike među decom sve veće: Jednom tablet, a drugom ni užina

KUTIJA od cipela stoji na katedri učiteljice trećeg razreda jedne beogradske osnovne škole. U nju se pred početak prvog časa stavljaju mobilni telefoni učenika i pokoji tablet. Tek kada školsko zvono označi kraj nastave, đaci u redu, jedan po jedan, uzimaju svoje uređaje i odlaze kućama ili u produženi boravak. Ovo je samo jedan od načina kako se nastavnici u školama dovijaju da zavedu red na časovima, ali i da onemoguće "poređenja" među decom prema ceni telefona.

Društvena raslojavanja i nejednakosti među osnovcima i srednjoškolcima iz godine u godine sve su veće. U pojedinim školama u prestonici, ali i u većim gradovima u Srbiji đaci biraju društvo prema dubini roditeljskog novčanika. Retko da se danas može videti drugarstvo u kome jedan nosi najnoviji model "najki" patika, a drugi je u kineskoj obući.

- Društvena nejednakost je najveća među srednjoškolcima - objašnjava Milorad Antić, srednjoškolski profesor i predsednik Foruma srednjih stručnih škola.

- Veća su raslojavanja u gimnazijama, ekonomskim i pravnim školama, nego u recimo trogodišnjim obrazovnim profilima. Učenici se danas mere prema vrednosti telefona u džepu. Mnogi od njih nose najskuplje uređaje poput "samsung četvorke" koji košta čitavih 700 evra! Tako nastaje zavisnost i potčinjenost među decom, a sve počinje i završava se rečenicom "Ti imaš, a ja nemam".

Većinu iz tog gornjeg sloja, objašnjava Antić, roditelji dovoze u skupocenim automobilima ili čak šoferi, dok obična deca idu gradskim prevozom. U drugom polugodištu četvrtog razreda, kada napune 18 godina, mnogi počnu u školu i sami da dolaze kolima.

- Jaz između bogatih i siromašnih u obrazovnim ustanovama sve je veći, a najveći krivci za to su sami roditelji - ističe naš sagovornik.

- Svaka škola bi zbog toga trebalo da ima svoju garderobu, po kojoj bi se raspoznavali. A zbog slušanja muzike i slanja SMS poruka na časovima mobilne telefone bi trebalo potpuno zabraniti.

U maloj varošici na jugoistoku Srbije, Beloj Palanci, situacija među školskom decom je mnogo drugačija. Mali broj učenika jedine Srednje škole "Niketa Remezijanski" može sebi da priušti skupu garderobu i patike.

- U našoj školi mnogi nemaju ni za osnovne potrebe - kaže direktor "Nikete Remezijanski", Dragan Krstić. - Dešava se da mi se ujutro jave roditelji iz okolnih sela i kažu da nemaju para za autobus i da dete neće doći u školu. Oko 30 učenika romske nacionalnosti su u nezavidnom materijalnom položaju, a mnoge devojčice jedva završe prvi razred, napuštaju školu i spas pronalaze u udaji.

Raslojavanje je najizraženije, kako objašnjava direktor Krstić, između gimnazijalaca iz varoši i učenika iz okolnih sela. Bolji materijalni status podrazumeva i izlaske po kafićima, žurke, dok su seoska deca gotovo uvek van svih dešavanja.

Roditelji Ive L., koja je učenik jedne beogradske gimnazije, lekari su i ne mogu da joj priušte baš sve što poželi. To često dovodi do razmirica među njima i ona, iako ima 15 godina, ne može da shvati da neko može da ima uvek najnoviji model patika i da se oblači u najskupljim prestoničkim radnjama, a drugi ne.

- Gotovo polovina đaka u mom odeljenju nosi firmirano od cipela do kačketa - kaže Iva.

- Garderoba u kojoj dolaze u školu vredi od 500 evra, pa naviše. Loše se osećam kada vidim kolike su razlike među nama.

Školski psiholog Marina Bunčić iz beogradske OŠ "Milan Rakić" to objašnjava činjenicom da mnogi roditelji izdvajaju poslednji dinar da bi udovoljili deci, bez obzira na to što sutradan možda neće imati za najosnovnije potrebe.

- To je sindrom sirotinje koja se trudi da dostigne status i prestiž uz skupocenu garderobu - kaže Bunčić. - Osnovno je pitanje, međutim, da li ti nešto nosiš zato što ti to koristi ili da bi to samo pokazivao. Više je u današnjem društvu onih koji nemaju, od onih koji imaju previše.

Dunja P., srednjoškolka iz Niša, smatra da bez dobrih cipela i krpica ne bi mogla "u društvo". Ima sreće, kaže, da roditelji mogu da joj priušte sve što poželi i već sa 17 godina nosi štikle i uvek je "komplet" sređena.

- Profesori su već navikli na razlike među učenicima u odeljenju - kaže Dunja.

- To što sam ja uvek skockana ne znači da nisam dobar đak. Naprotiv, i na uspehu mogu mnogi da mi pozavide.

Sociolog Slobodan Cvejić, docent na Filozofskom fakutetu Univerziteta u Beogradu, objašnjava da su osnovcima i srednjoškolcima jako bitne nove tehnologije i važan su element identiteta mladih svuda u svetu.

- Više se ne postavlja pitanje da li neko ima ili ne mobilni telefon, nego ko ima bolji i skuplji uređaj - kaže Cvejić. - Oni su sve pristupačniji većini, a zbog društvenih mreža poput "Fejsbuka", na kojima oni svakodnevno komuniciraju, važno je da su im stalno pri ruci. Danas im je prioritet da mogu da imaju pristup internetu, a ne da komuniciraju licem u lice.

ŠKOLSKE UNIFORME

U BEOGRADSKOJ OŠ "Aleksa Šantić" ima 1.270 đaka. Na inicijativu rukovodstva škole, a uz podršku Saveta roditelja, prošle godine u oktobru uvedena je đačka uniforma. Angažovana je firma koja se bavi šivenjem, uzete su mere i svi đaci su uniformisani. Planirano je da sledeće godine dobiju i ostali, a sa njima i nastavnici.

Učenici Srednje medicinske škole u Čačku će najverovatnije posle višegodišnje pauze ponovo nositi školske bluze. Ideju da se u školu vrate uniforme pokrenuli su đaci IV 4 razreda , a odluku su početkom školske godine usvojili školski odbor, đački parlament i savet roditelja.

U ovom gradu uniforme nose još učenici svega jednog odeljenja u OŠ "Dr Dragiša Mišović", a odluku da u školu dolaze u radnoj odeći doneli su samoinicijativno.