Slave slavimo i na “fejsbuku“

KRSNA slava odavno je postala više od zahvalnosti kućnom svetitelju, a vremenom je postala svojevrstan zaštitini znak srpskog naroda. Do vaskršnjeg posta gotovo jednom nedeljno Srbi će se okupljati manje oko vere i molitve, a daleko više oko kapljice i dobre trpeze. Iako važimo za verujući narod, čak u Srpskoj pravoslavnoj crkvi priznaju da nam odlasci u hramove, molitve i skromnost u slavljenju nisu jača strana.

Sezona proslavljanja krsnih slava počinje gotovo sa prvim danima rane jeseni. Uvertira u doba okupljanja oko slavskih sveća počinje već krajem avgusta Velikom Gospojinom, zalet se hvata sa Rođenjem presvete Bogorodice, a vreme kućnih proslava tek predstoji. U danima koji su pred nama slaviće se Lučindan, Mitrovdan, Vračevi, Đurđic, Aranđelovdan...

Često se čuje da je slava, kao jedinstven srpski spomen na patrona, ekskluzivno obeležje našeg naroda. Nijedan drugi pravoslavni narod, pa čak ni geografski najbliži - Bugari, Grci ili Rumuni, nemaju porodično proslavljanje jednog svetitelja ili događaja iz istorije hrišćanstva.

Oko porekla srpske slave decenijama traju rasprave etnologa, istoričara i teologa. I dok u njima jedni vide duboku pagansku tradiciju našeg naroda, drugi prepoznaju splet istorijskih okolnosti, postoji i mišljenje da je krsna slava zaokružena tek posle seoba Srba na sever. Kao najverovatnija stoji teza da je krsno ime ostalo od vremena pokrštavanja naših predaka, odnosno od proslavljanja čina krštenja domaćina neke porodice. Iako nema sumnje da je postojalo u nekom obliku kroz celu istoriju Srba, praznovanje u današnjem obliku se zaokružilo tek u 18. veku.

Česte migracije, dug period turskog ropstva, kao i donedavna faza državnog ateizma učinili su da Srbi svoju religioznost ispoljavaju nešto drugačije od ostalih pravoslavnih naroda. Za razliku od Rusa ili Grka, gde je izuzetno rasprostranjen običaj odlazaka u hramove i liturgijskog života, vernike u Srbiji krasi necrkvenost.

- Nema sumnje da su Srbi verujući narod, ali nedostaje mu svest o liturgijskom zajedništvu - kaže za „Novosti“ protođakon Miroslav Jelić. - U veliki broj domova u kojima se slavi sveštenici ne ulaze, niti se lomi slavski kolač. Dosta je kuća koje nemaju čak ni najmanju ikonu svetitelja koji se proslavlja. Tamo gde postoje, uglavnom su na njima patroni, dok je ikona sa predstavom Hrista ili Bogorodice neobjašnjivo malo. Sigurno je da je više ikona na „Fejsbuku“, nego u domovima vernika.

Otac Miroslav naglašava i da u danima slava umesto molitve, duha zahvalnosti i ljubavi prema bližnjima zavlada atmosfera nervoze, trke i bahatosti.

- Smisao okupljanja oko sveće jeste molitveno zajedništvo svečara i zahvalnost Bogu, a ne preterivanje u hrani i piću - ističe Jelić. - Snaga porodičnog praznika leži u slavskom kolaču i žitu, kao i ljubavi koja se služi na trpezi. Ostalo je samo manifestacija ljudskog karaktera.

O važnosti sveca zaštitinika u srpskom narodu najbolje svedoči odnos naših predaka prema kućnom patronu. Njemu je iskazivano veliko poštovanje, prizivao se u pomoć u nevolji. smatralo se velikim grehom psovati ili loše govoriti i svecu. Otud je i običaj da domaćin na slavi ne seda za sto, već goste „dvori“ stojeći, jer time on zapravo iskazuje poštovanje prema zaštitiniku.