Mladi u Srbiji od tate i mame idu u penziju

IMAM 27 godina, završila sam Fakultet organizacionih nauka i već tri godine radim u nevladinoj organizaciji. Živim sa roditeljima.

Ovo nam je ispričala Jovana Savić, iz Beograda. Kaže, iako ima ozbiljnu vezu i razmišlja o braku, još ne namerava da napusti roditeljski dom, jer se „nisu stekli uslovi“.

- Ne smeta mi da budem sa mamom i tatom i starijim bratom, jer smatram da bih se, ako odlučim da sa dečkom iznajmljujem stan, mnogo mučila - kaže Jovana. - To bi značilo da bih morala da trošim novac na hranu, hemiju i, naravno, račune i kiriju. Onda mi ne bi ostalo ništa za život, za šoping i izlaske. Osim toga, moj dečko zarađuje manje od mene i teško bi nam bilo, ako nam niko ne bi pomogao, da se uklopimo u tih oko 60.000 dinara. Uz to, posao mi nije stalan. Imam opciju koju, u suštini, čekam - bakin stan na Karaburbi.

Ovako ili slično zvuči većina priča mladih u Srbiji. Istraživanje agencije „Galup“ od pre dve godine pokazalo je da čak 57 odsto građana starih između 25. i 34. godine živi sa roditeljima i nema volje ili hrabrosti da započne samostalan život.

Tridesetšestogodišnji Andrija Jovanović, vozač, u dvosobnom stanu u Borči, stanuje sa suprugom Anom (35), trogodišnjim sinom Aleksom i svojim roditeljima. Oni su penzioneri i to je ovoj zajednici jedino sigurno mesečno primanje.

- Pre nego što smo dobili dete, Ana i ja smo iznajmljivali stan, nije nam ostajalo puno za troškarenje, ali smo uživali u slobodi, koju sada nemamo - kaže Andrija. - Kirija i računi su nas izlazili oko 200 evra, ali onda je plata počela da kasni, a oboje smo radili u istoj firmi. Kako nije postajalo bolje, a već smo dobili i dete, potrebe su drastično porasle, morao sam da se vratim kući, ali u „proširenom izdanju“. Generacijski jaz između mojih roditelja i nas dvoje je stravičan i to nam svakodnevno pravi neprilike. Vaspitavanje jedinca u takvom okruženju je pravo mučenje.

Andrija kaže da je ljut na svoje roditelje što su starijoj sestri dali bakinu kuću u Zemunu, a njemu ostavili opciju da deli 60 kvadrata sa njima. U šali ih zove „besmrtni“. Samo se roditelji ne smeju.

Nema sumnje da nam je ekonomska situacija takva da je i samo osamostaljivanje specifično. Osim što je preskupo i prekomplikovano. Osim što znači odricanje napisano velikim slovima. To ne spore ni sociolozi, ni psiholozi. Ipak, i bez obzira na sve, jedno je nesporno - mladi ljudi nisu spremni na rizik, čekaju da im sve bude obezbeđeno, servirano i tek onda postaju „odvažni“.

- Jasno je da se nešto mora promeniti. Za početak, mladi moraju da shvate da osamostaljivanje ima svoje draži, ali i rizike - keže psiholog Prvoslav Plavšić. - Ne mogu im roditelji obezbediti „uslove da se osamostale“, jer to je onda negacija onoga o čemu govorimo. Za to se moraju sami boriti, uključujući i razumevanje ukućana zašto to čine. Uostalom, biti mlad je lepo, ali ne može biti trajno.

Prema Plavšićevim rečima, neka vrsta odvažnosti mora da postoji, ali to je više rešenost da se nešto samostalno učini. Dilema je kada i šta? Odlazak iz roditeljske kuće je tek „pola posla“. Kriza i nezaposlenost su najrealnije kočnice samostalnog života.

- Neki mladi bi više voleli da roditelji odu, a da oni ostanu u stanu, ali ni stariji nemaju kud - kaže naš sagovornik. - Mladi se teško osamostaljuju zato što ni tokom odrastanja mnogi nisu bili dovoljno samostalni u ispunjavanju obaveza, jer su roditelji rešavali i ono što ne pripada njima. Dakle, „uvezanost“ je obostrana.

Porodice danas jedva preživljavaju i zajedno, a kada se dele to postaje još teže. Stariji imaju male prihode, mladi nikakve.

U Srbiji je, prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, nezaposleno oko 200.000 mladih starosti između 15 i 30 godina. Četvrtina ima samo osnovno ili nikakvo obrazovanje. Od ukupnog broja prijavljenih na evidenciji biroa mladi čine 26,7 odsto, a u tom okviru najveća grupa su oni od 25 do 29 godina.

Opsežnim istraživanjem tima stručnjaka beogradskog Instituta za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta „Mladi - naša sadašnjost“ pokazalo se da petina mladih nezaposlenih i ne traži posao, 28 odsto očekuje da će ga dobiti preko tržišta rada, dok 26 odsto veruje samo u jake prijateljske i rođačke veze.

- U Srbiji sa roditeljima živi više od polovine mladih između 19 i 35 godina - 56,4 odsto, a samo četiri odsto uspelo je da od vlastitih sredstava sebi kupi stambeni prostor - kaže Milana Ljubičić sa katedere za sociologiju Filozofskog fakulteta. - Njih 5,5 odsto rentira stan ili kuću, ali od para svojih roditelja, četiri odsto živi u studentskim domovima, dok 2,8 odsto živi u stanovima i kućama koji su njihovo vlasništvo, 1,9 - kod rođaka.

Stambene jedinice nasledilo je 11,2 odsto, sedam odsto je onih koji sami plaćaju iznajmljivanje stana, 5,3 odsto živi u stanovima koje su im kupili roditelji, a najmanje je onih, već pomenutih četiri odsto, koji su sami ili zajedno sa svojim partnerom kupili stambeni prostor.

- Dečko i ja smo svesno odlučili da živimo kod njega sa njegovom porodicom da bismo uštedeli novac - priča Marija Jović (31). - Iako smo mogli da plaćamo stan, mi taj novac, umesto da ga dajemo nekom stanodavcu, mi već tri godine stavljamo u banku. Do sada smo uštedeli 7.000 evra. Želimo da skupimo učešće za kredit za kupovinu stana. Nije lako, ali znamo da neće biti zauvek.

S druge strane, bračni par Smiljanić iz Kragujevca već 18 godina je u braku, imaju dvoje dece srednjoškolaca, i žive u kući sa njegovim roditeljima. Ne govore sa njima, godinama su u svađi. Ali i ne odlaze jer se plaše da podignu kredit. Čekaju.

KAKO JE U SVETU

U Evropi 65 odsto mladih između 18 i 24 godine živi sa roditeljima - od 46 odsto u Švedskoj do 95 odsto u Italiji. Za razliku od Srbije, dolazi do naglog pada u broju takvih zajednica u narednoj starosnoj grupi, od 25 do 29 godina. Najveći pad je zabeležen u Velikoj Britaniji, Nemačkoj i u skandinavskim zemljama. Naši mladi su slični mladim Grcima i Italijanima. Kasno napuštaju roditeljski dom, i vraćaju se rado. Ipak, razlika je što oni imaju izbor.

INOSTRANSTVO

Podaci istraživanja koje je nedavno uradio tim stručnjaka beogradskog Instituta za sociološka istraživanja pokazao je da polovina mladih razmišlja o odlasku u inostranstvo. Tokom istraživanja 2003. ustanovljeno je da je od svih koji tako razmišljaju samo deset odsto onih koji su neke korake i preduzeli. Danas je već reč o 20 odsto mladih koji su kontaktirali s ambasadom, rođacima, univerzitetima...