RODOLjUBLjE smeta globalizaciji, o njemu se govori pežorativno. Sve velike nacije ostaju ono što jesu, samo se mali narodi odriču sebe da bi postali "građani sveta". Srbi trpe velike pritiske sa raznih strana i spolja i iznutra. Evropska unija ucenjuje, političari joj metanišu. Srbi su još uvek svesni, još se nisu onesvestili - kaže za "Novosti" pesnik Petar Pajić.

Za pola veka svoga pevanja nije puno napisao. Ali, po oceni kritike, to je ubedljivi dokaz odgovorne i plodonosne pesničke službe, jer u poeziji se ne odmerava broj pesama već njihov magnet koji nas neprestano drži.

Jedna od najpoznatijih i najpopularnijih pesama u savremenoj srpskoj poeziji sigurno je i njegova "Srbija". Bezbroj puta preštampavana, prepisivana, citirana, ova pesma ušla je u narod i tako prihvaćena kao narodna pesma. Postala je poznatija od svoga autora, recituju se u kafani i danas stihovi: "Srpskog vođu Karađorđa/ Ubio je drugi vođa/ Mesto gde je bilo klanje/ Srbi zovu Radovanje."

- To je mnogo bolje nego da je autor poznat, a njegovo delo nepoznato - kaže nam pesnik.

* Pesma veoma kritički, kroz groteskne i satirične slike opisuje Srbe i srpski narod. Da li se neko u početku ljutio zbog toga?

NJEGOŠ I CRNJANSKI * Ove godine proslavljamo dva jubileja vezana za dva stuba srpske duhovnosti, za Njegoša i Crnjanskog.
- Obeležavanje prolazi skromno, nenametljivo. Običan neupućen čitalac često ne može da nađe rubrike u novinama u kojima piše o tim jubilejima.
Pa ipak to ne može da umanji značaj ovih velikana. Nisam siguran da će neki izdavač u ovoj godini štampati sabrana dela ovih pisaca.
To sve liči na nas, na to kakva nam je privreda, ekonomija, kultura. Kakva nam je država, takvi smo i mi.

- Jedino ko se ljutio bili su političari. Pesma je nastala u vreme titoizma, kad je i samo pominjanje Srba smetalo i tumačilo se kao nacionalizam. Posebno su bila sporna prva dva stiha:

"Ja sam bio u Srbiji,Srbija je na robiji."

Mislim da dalje pesmu urednici nisu ni čitali, odbijali su je dvadeset godina. Međutim, recitovana je po kafanama i tako "usmeno" čuvana. "Dežurno uvo" je prijavljivalo, pa je bilo, kako sam čuo, informativnih razgovora, hapšenja, isterivanja iz partije.

* Čime objašnjavate njenu popularnost i danas?

- Narod nije lud da poveruje kad mu pokažete tuđu fotografiju i kažete da je on na njoj. Najomiljeniji junak kod Srba je Kraljević Marko. A kakav je on? Pije, jaše pijanog konja, bije se, zapodeva kavgu, ore drumove, inati se... Međutim, istovremeno on brani nejake, isteruje pravdu, žali "što pogubi od sebe boljega", sluša zakletvu majke Jevrosime. Srpski narod je prema sebi i stvorio svog junaka. Ja sam ga takvoga opevao.

* Šta biste danas kao pesnik stavili u pesmu "Srbija", a šta kao satiričar?

- Ne bih ništa menjao. Pesma ako je prava napisana je za sva vremena, van vremena je.

* Na kojoj smo onda vrsti robije u već odmaklom 21. veku?

- Sada su nam na robiji privreda, kultura, ekonomija, prosveta, zdravstvo, politika i mi svi zajedno sa svim tim. Država ucenjivana, narod izmrcvaren.

* Koliko se savremena srpska drama odražava u savremenoj srpskoj poeziji? Da li još važe oni stihovi "mene sve rane moga roda bole"?

- U "Srbiji" kažem:

"Pod zemljom sam ti video lice

Srbijo zemljo nebesnice,

pod zemljom teku tvoje Bistrice,

pod zemljom zvone Gračanice."

Kosovo i Metohija su sada naša zemlja koja je pod zemljom. Savremena dramatična zbivanja sa nama Srbima i našom državom Srbijom sigurno su odavno i pesnička tema. Međutim, treba se čuvati onih kvazipesnika koji sa tim i takvim osećanjima trguju. Takvih trgovaca ima i sa jedne i sa druge strane, i među onima koji zbog Kosova liju krokodilske suze i među onima koji se Kosova odriču. Od tog kukolja ne vidi se žito. Ovo je vreme kad sve postaje roba, pa i poezija, pa i kultura. Znači, ovo je vreme trgovaca. Nikad se manje nije čitalo, a nikad se više nije objavljivalo. Ranije se čekalo da knjiga jednog pisca bude primljena pa štampana, danas se plati i knjiga izađe sa znakom najcenjenijeg izdavača. Izdavačka preduzeća su postali servisi, a sve pevačice sa estrade postadoše uvažene književnice.

* Sve je više, dakle, racionalnih trgovaca, a sve je manje "duhovnih boema" po kojima su i Beograd i cela Srbija bili poznati, o kojima su ostale mnoge anegdote koje i danas ljude uveseljavaju. Kao jedan od te boemske plejade osećate li "žal" za onim vremenom?

- Osećam da živim ne samo u drugačijem vremenu, već i u drugom gradu. Da bi nam promenili svest i mentalitet, planirano nam uništavaju tradiciju. Gde su od pamtiveka bile kafane sada su banke, gde su bile knjižare, sada su prodavnice patika i tako dalje. To se ne dešava samo u Beogradu, tako je u celoj Srbiji. Zamislite da u Parizu sa Monmartra oteraju slikare, a otvore prodavnice obuće ili mesare. Ne možete da zamislite, naravno, a kod nas je to normalno.

I SPONZORUŠE SU SADA ELITA * Kakva nam je elita?
- Nekada su se u elitu ubrajali ljudi koji su bili puni znanja, naučnici, umetnici, književnici, profesori univerziteta.
Svi oni od kojih smo mogli nešto da naučimo i da čujemo nešto pametno. Sada su sve te umne glave zamenili oni koji imaju novac u džepu.
Znači, sada se ne ceni znanje, ceni se novac. On je obično kod tajkuna koji najčešće iz elitnih salona odlaze u samice. Tajkune prate i sponzoruše, tako da se i one ubrajaju sada u elitu. Sponzoruše prate kriminalci, i tu se vrti sve ukrug, i krug se zatvara. Nažalost, u takvom vremenu živimo.

* Pisali ste: "Sad se svaki Srbin bije sa dve svoje istorije". Verujete li da će Srbi ikada imati jednu istoriju, da ćemo se pomiriti kako bismo krenuli dalje?

- To se neće desiti sve dok se u školama uči iz ideoloških udžbenika, dok se na televiziji prikazuju samo partizanski filmovi, dok se ne kaže prava istina o svemu šta se dešavalo u građanskom ratu (koji nazivamo narodno-oslobodilački) koji su vodili uglavnom Srbi između sebe. Da li će mlada generacija pronaći svoj put u 21. veku ili će se pogubno deliti po podelama svojih čukundedova kao što su se delile ranije generacije, to niko ne zna.

* Da li nas je kroz istoriju teže udarao spoljni faktor ili domaći mentalitet? Stoji li još stih: "Srbin samo iz inata sekirčetom mlatne brata."

- Ne bih hteo da iskoristim prostor u novinama da kritikujem samo naš mentalitet, što je u ovo vreme vrlo unosno, o čemu se mnogo nagvažda, da pominjem Arčibalda Rajsa koji nas je s pravom opomenuo da se čuvamo samih sebe, kažem ne bih jer je to sve već poznato. Takve kakvim se predstavljamo žele da nas vide i oni koji nas baš mnogo ne vole. Međutim, naš mentalitet je i onakav kakvim nas predstavljaju u turističkim prospektima: gostoprimljivi smo, druželjubivi, duhoviti, kreativni... Može, istina, da se postavi pitanje: da li smo takvi samo prema strancima? Da li se ponašamo kao jagnje koje je vuk klao, domaćin ga istrgao iz vučijih čeljusti, a ono kad je pušteno otrčalo opet prema vuku? Zapitajmo se da li su nas zbog našeg mentaliteta bombardovali, da li su nam zbog mentaliteta poništili sve pobedničke ratove, da li će nas zbog mentaliteta okriviti za Prvi svetski rat? Da li su nam u vreme sankcija Englezi zbog mentaliteta zabranili da štampamo mini-strip o Paja Patku!?

* Kako se odnosimo prema osnivačima i utemeljivačima naše kulture? Neki im ukazuju sinovljevsku pažnju dok drugi pominju maćehinski odnos.

- To pitanje se nadovezuje na ono kad smo govorili o rodoljublju pravom i lažnom, o tradiciji i pogubnosti njenog zatiranja. Samo mrzitelj sopstvenog naroda može da nipodaštava i negira svetlost koja isijava iz imena Ćirila i Metodija, Svetog Save, srednjovekovnih pisaca žitija, Dositeja, Vuka Karadžića, Filipa Višnjića. Samo mrzitelji i oni koji bi nam ponovo bombardovali biblioteke i rušili crkve. Među njima ima i običnih jajara koji bi da se zakače za neko važno ime pa tako da uzlete. Neka pročitaju basnu "Kornjača i orao".

* Šta vas najviše čudi u srpskoj kulturnoj politici?

- Naša zvanična politika beži od naše kulture, pokazuje potpunu ravnodušnost prema njoj, ravnodušno gleda na njen prosjački štap, više se daje za učenje engleskog jezika nego za očuvanje svog jezika i pisma. Dok Hrvati uz svoje ime uvek vezuju "tisućljetnu kulturu", mi pristajemo da se uz naše ime veže prostakluk i primitivizam.

* Mnogi kažu, a jedan vaš stih glasi: "Srbije je stalno manje". Vidite li negde kraj tome, šta nam je potrebno da budemo srećniji narod?

- Potrebno je da verujemo u sebe. Da imamo veru.