Muževi i sinovi sve brutalniji

PRE nego što ga je žena ubila, Branko Bokan ju je dugo tukao, čupao, dok joj bukvalno nije otkinuo pramen kose. Repetirao je pištolj na nju, a na kraju je ona njemu presudila. Javnost je za ovo porodično nasilje saznala istog dana kada je pomoć zatražila i Stanojka Petrović iz Dragovića kod Osečine, koju je seksualno zlostavljao sin. Iz nedelje u nedelju štampu pune priče o porodičnom nasilju, incestu, iživljavanju nad starima...

Samo od početka godine desila su se 43 porodična ubistva, kaže Vesna Stanojević, koordinatorka Sigurne ženske kuće. Prema podacima zaštitnika građana, za prvih osam meseci 2013. godine zabeleženo je najmanje 27 ubistava žena, a broj slučajeva porodičnog nasilja koji su kao posledicu imali teške telesne povrede daleko je veći.

Podaci Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu pokazuju da je broj žrtava koje su registrovali centri za socijalni rad od 2006, kada je nasilje u porodici uvedeno kao krivično delo, povećan čak tri puta - sa 3.368 na 9.280! Broj registrovanih nasilnika prošle godine premašio je 6.000.

Po rečima Dragana Vulevića, iz Ministarstva rada i socijalne politike, nasilje ipak nije u porastu toliko koliko je osetljivost na agresiju veća, pa se žrtve češće prijavljuju:

- Ali zato su oblici zlostavljanja sve teži i brutalniji i češće se završavaju smrtnim ishodom.

I kada se za zlostavljanja zna, kada žrtve ne kriju nasilje kao žig i sramotu, sistem uglavnom ne reaguje na vreme, pa se nasilje često završi ubistvom.

- Svi organi iz godine u godinu pokazuju značajan napredak, ali i dalje je nedovoljna saradnja socijalne zaštite, policije, zdravstva, školstva, a posebno odsustvuje saradnja sa organima lokalne samouprave - kaže Tamara Lukšić Orlandić, zamenica zaštitnika građana.

Pošto nema zajedničkog delovanja, žena često mora sama da traži zaštitu svakog organa ponaosob, a to je posebno teško u manjim sredinama gde se svi međusobno poznaju, pa postoji strah da će partner saznati da je tražila pomoć. Zaposleni u institucijama najčešće ne veruju navodima žrtve, čime ona dodatno gubi poverenje u sistem. Postupanje tužilaštava, pravosuđa i advokata pokazuje i da još ne postoji nulta tolerancija na porodično nasilje.

- Posebno je poražavajuća činjenica što u jednom broju osuđujućih presuda, kada se počinilac uslovno osudi, u obrazloženjima stoji da su olakšavajuće okolnosti to što je porodičan čovek - kaže zamenica ombudsmana.

Nedostaje i saradnja između parničnog i krivičnog suda, gase se sigurne kuće jer nema novca, zaposleni u nacionalnim službama za zapošljavanje ne daju prednost ženama-žrtvama, pa njihova ekonomska zavisnost uslovljava ostajanje sa partnerom. Veliki broj dece biva smešten u hraniteljske porodice, jer je majka procenjena kao slaba karika pri dodeljivanju potomstva kod razvoda braka, umesto da se ona ojača i da deca ostanu sa njom. Lekari, i kada uoče fizičke povrede, ne povezuju to sa nasiljem, a naročito teško prepoznaju emocionalno zlostavljanje. Postavlja se i pitanje bezbednosti u sigurnim kućama.

- Prva „slaba karika“ su instrumenti koji centrima za socijalni rad stoje na raspolaganju - kaže Vulević. - Mi se bavimo žrtvama, pružamo im pomoć, ali da bi se sprečili recidivi, trebalo bi raditi i sa nasilnicima. Kao što možemo da tražimo da sud izrekne meru zabrane prilaska ili iseljenja nasilnika iz stana, trebalo bi zakon da predvidi i meru obaveznog lečenja.

Druga „slaba karika“, i po Vuleviću, jeste nedovoljna saradnja između centara, policije i zdravstva, a treća sporo sudstvo, za koje zakonska odredba da su postupci građansko-pravne zaštite (kada sud treba da odredi hitne mere prema nasilniku) ne znači mnogo. Kada odluka konačno postane pravosnažna, ona često stigne prekasno.