Ispovest: Bio sam rob u Montevideu!

ROBOVANJE je prava reč koja opisuje položaj srpskih radnika angažovanih u Urugvaju, u mestu Montes del Plata, gde se gradi najveća fabrika celuloze na svetu. Ja sam, na nesreću, bio jedan od njih. Na kraju više i nismo znali za koga radimo. Kad vas angažuje prva firma, onda vas iznajmljuje drugoj i tako idete iz ruke u ruku. Ugovori koje ste potpisali niko ne zarezuje. Ako tražite platu, u najboljem slučaju vam ponude avionsku kartu uz pretnju da se što pre izgubite - uzbuđeno nam je ispričao Sreten Radosvljević, iz Majdanpeka, koji je od maja do 21. jula radio u Urugvaju kao monter.

On se redakciji "Novosti" javio da potvrdi navode teksta o teškom položaju srpskih radnika koji su u Urugvaj otišli ne samo samostalno preko raznih agencija, već i onih koje su matične kuće iz Srbije poslale na rad u inostranstvo s urednim papirima i putnim nalozima.

- Ja sam se, na sreću, izvukao, ali ne znam kakva je sudbina mojih kolega koje su ostale ucenjene i praktično zarobljene. Mnogi su, kao i ja, radili bez radnih i boravišnih viza i mogli bi da dođu pod udar zakona. Pokušavao sam da se čujem s kolegama u Urugvaju, ali se više nisu javljali. Verovatno im je zaprećeno da ćute - kaže Radosavljević.

On naglašava da je dugo preko agencija odlazio na rad u Afriku i da nije imao loša iskustva sve do ove godine, kad je odlučio da ode u Urugvaj.

- Početkom 2012. saznao sam da slovenačka firma "Varkom" nudi dobro plaćen posao u Urugvaju. Pošto nemaju predstavništvo u Srbiji pozvao sam vlasnika firme u Mariboru koji mi je delovao ozbiljno. U Urugvaj sam krenuo s drugom grupom radnika iz Srbije koje je angažovao "Varkom" 29. aprila. Ugovore smo potpisivali na aerodromu, pred poletanje aviona - navodi Radosavljević.

Sagovornik "Novosti" kaže da nije video ništa sumnjivo u ugovorima pisanim na slovenačkom. Oni su potvrđivali usmenu ponudu po kojoj se sat rada plaća 10 evra, odnosno 80 odsto te sume u slučaju da dođe do zastoja u radu koji nije izazvan krivicom radnika. Plata za prethodni mesec, prema ugovoru, trebalo je da stiže petnaestog u tekućem mesecu.

- Na aerodromu su pojavio i Austrijanac, koji se predstavio kao zastupnik austrijske firme "Felvok" registrovane u Urugvaju, kojoj nas je iznajmio slovenački "Vartek". I sa njim smo potpisivali ugovore, pisane samo na nemačkom. Tek kasnije smo videli da je "Felvok" firma koja pripada "Global stil mauntingu" iz Sent Galena u Švajcarskoj. I sama priča zvuči ludo, zamislite kako je kada upadnete u tu mrežu - s gorčinom se priseća Radosavljević.

Sagovornik "Novosti" kaže da su 30. aprila stigli s grupom od 13 kolega u Montevideo, odakle su autobusom prebačeni do Kolonije del Sakramento. Odatle su prebačeni u sedam kilometara udaljeni kamp "Nju heneral". Posle zdravstvenih pregleda i procedura za dobijanje identifikacionih kartica, bez kojih ne može da se uđe ni u gradilište ni u kamp, pod nadzorom privatnog obezbeđenja, na gradilište su izašli 7. maja.

- Veče pre početka posla u kampu nas je obišao predstavnik "Felvoka" i strogo upozorio da nipošto ne kontaktiramo s ljudima iz sindikata "Sunka" koji nose sive kacige. Tada nismo ozbiljno shvatili prigovore kolega iz prve grupe koji su ranije stigli u Urugvaj. Oni su protestovali što plate kasne i što su manje od dogovorenih jer im se kradu radni sati. Predstavnik "Felvoka" je obećavao da će sve biti sređeno, da je njihovo samo da rade. Tako smo radili bez reči protesta sve do 13. juna, kada prvih šest kolega iz prve grupe odlazi u sindikat "Sunko" i zbog neisplaćenih zarada i neobračunatih sati započinje štrajk - navodi Radosavljević.

Iste večeri u kamp srpskih radnika dolazi predstavnik firme "Kresta" koja izvodi radove.

- Rekao nam je da nas je iznajmio od "Felvoka" i dao nam potvrde banaka koje su trebale da nas ubede da nam je novac uplaćen. Međutim, veliki deo je nedostajao, u proseku nije bilo plaćeno od 70 do 100 sati rada. Umesto zarađenih 2.400 evra za 240 sati rada, meni je uplaćeno 1.550 evra, a i to umanjeno za bankarsku transakcija od 100 evra. Već me je hvatala sumnja, pa sam snimio tu potvrdu i poslao je mejlom urugvajskoj banci. Ona me je obavestila da novca nema, jer ga je povukla Folks banka u Gracu! Bunili smo se i novac je 23. juna ponovo uplaćen, ali ga je uplatilo fizičko lice, pa nismo mogli da ga podignemo. Onda su pare vraćene uplatiocu. Sve je svesno rađeno da bi se ljudi prevarili - priča Radosavljević.

Posle ove epizode u štrajk su stupili svi srpski radnici koje je angažovao "Vartek" i predao "Felvoku" odnosno "Global stil mauntingu", a ovaj "Kresti".

- Onda se opet pojavio predstavnik "Felvoka", navodno iz Austrije, koji nas je varao od aerodroma u Beogradu. Tražio je da se vratimo na posao, ali mi smo odbili da radimo bez plata. Zatim počinju pritisci od strane izvođača radova "Kreste" da se hitno vratimao na gradilište, inače ćemo biti izbačeni iz kampa i nećemo dobiti karte za povratak kući. Žalili smo se sindikatu "Sunka", koji su nam rekli da moraju da nas isplate po ugovoru, po 10 evra na sat, ali i da plate prevoz do gradilišta i nazad, kao i 600 pezosa dnevno za hranu - navodi Radosavljević.

On tvrdi da je sindikat ubrzo promenio pesmu jer se očigledno nagodio s "Krestom" i srpski radnici dobijaju ponudu da im se isplati samo 7,2 evra po satu rada.

- Posle toga se delimo na dve grupe, a ja sam bio u onoj koja je tražila da dobije do tada zarađeni novac i avionsku kartu za povratak kući. Kad su nam uplatili novac, predstavnici ne znam više koje kompanije, dolaze posle 23 sata u kamp i traže da pođemo s njima brodom u Argentinu, odkale bi navodno poleteli avionom ka Evropi. Bilo nam je sumnjivo i nismo pristali. Sutradan su nam isključili kartice bez kojih nismo mogli ni u gradilište ni u kamp. Sindikat nas smešta u deo kampa gde su kolege iz beogradskog "Termoelektra", koji nam se takođe žale da ne dobijaju novac. Tu provodimo pet-šest dana i niko nam se ne obraća do večeri 16. jula, kada dolaze predstavnici "Kreste", "Montes del Plate" i "Sunka" s papirima na španskom koje moramo da potpišemo, iako ne znamo šta na njima piše, inače ćemo biti izbačeni iz kampa bez avionske karte. Suočeni s tim izborom potpisujemo.

Radosavljević je sa kolegom nekako platio prevoz do Montevidea, odakle je 21. jula, preko Sao Paula i Minhena, doleteo za Beograd.

- Srećan sam što smo živ! - završava priču Sreten Radosavljević.