Samo smeh Srbina spasava

RAZGOVARAJU dva prijatelja: Da li bi pre oženio devojku iz Beograda ili babu iz Vranja? Ovaj drugi odgovara kao iz topa: Babu iz Vranja. Devojka u Beogradu ima 45, a baba u Vranju 30 godina...

Britak, često crnohumoran i ironičan, humor u Srbiji je već dugo način života i sredstvo za prevladavanje svih nedaća. Jer, kroz prošlost, šale su nas održale više nego pesma, a sposobnost da se smejemo na svoj račun i da u munjevitom roku smislimo viceve o svakodnevnim događajima, od srpskog humora je stvorila fenomen koji je prepoznatljiv i van granica naše zemlje.

- Naš humor jeste donekle specifičan, jer se više od drugih naroda šalimo na sopstveni račun, a zastupljeniji je i humor na političke teme. Nema kod nas zaštićenih ličnosti i tabu tema. Osim toga, aforizam nigde nije toliko popularan i kvalitetan kao u Srbiji - objašnjava Aleksandar Čotrić, poznati srpski aforističar.

Kada je prvi čovek prestonice Dragan Đilas svojevremeno objavio da će romsko naselje sa Novog Beograda biti izmešteno, već sutradan se gradom prepripačavao vic: kako se na romskom kaže gradonačelnik - Ođilas.

- Srbi su jednostavno skloni šalama i to je naša nacionalna osobina, kao što je Nemcima disciplina, Francuzima hedonizam, Italijanima estetika... Humor bi mogao da bude i naš brend, nematerijalna baština - ističe Čotrić. - Srbi se smeju najviše svojoj nevolji, dakle, onome zbog čega bi drugi narodi bili besni. Smejemo se jer nam često ništa drugo ne preostaje. Bolje da eksplodiramo od smeha nego od muke.

Glupost, škrtost, lenjost... Ovo su samo neke od večnih ljudskih osobina koje su uvek dobar materijal za viceve. Etnički i regionalni humor jedna je od glavnih odlika naših šala. Vicevi o Muji i Hasi, Lali i Sosi, škrtim Piroćanacima, lenjim i hvalisavim Crnogoracima su neprolazni.

„Traži Mujo posao u Nemačkoj, ali nikako da ga nađe. Kad je već izgubio svaku nadu, jedan Nemac ga pozove na razgovor i pita:

- Odakle ste vi?

- Ja sam Bosanac - reče Mujo.

- Auu, nee, vi ste mnogo lenji - reče Nemac.

- Jok bolan, Crnogorci su lenji, a mi smo glupi - pokuša da izvadi stvar Mujo.“

Stereotipi na kojima smo pravili likove i smešne situacije stari su decenijama, pa tako prvi vicevi o Lali datiraju još iz šezdesetih godina prošlog veka. Oni o Muji i Hasi su još stariji. Prema rečima aforističara, vicevi kruže ciklično, a svaka nova generacija u igru vraća istovetne, tek pomalo podgrejane šale. U osnovi vica je igra stereotipa - ima ih oko 300 i oko 10.000 viceva koji su varijacije na te osnovne stereotipe.

Poslednjih godina u Srbiji smo stvorili autentične viceve - o Zemuncima, odnosno ljudima s one strane zakona, „zaspalim“ u devedesetim godinama prošlog veka. „Kako se zove dečji hor iz Zemuna? Kalibri“. „U Zemunskoj bolnici noćas su rođene tri bebe, odranije poznate policiji“.

Vicevi o životinjama su tek u poslednje dve decenije stekli popularnost u Srbiji i predstavljaju moderan odgovor na basnu. Sama činjenica da se životinjama pripisuju ljudske osobine i moć govora stvara apsurd, koji je odlična podloga za smešne situacije.

Ono što je za Srbe takođe karakteristično su crni i masni vicevi. Psiholozi objašnjavaju da crni humor omogućava ljudima da na društveno prihvatljiv način ispolje svoju agresivnost. S druge strane, masni vicevi služe da se bez stida ili osude izraze neke svoje seksualne fantazije ili da se jednostavno „podgreje“ atmosfera u društvu.

„Dvojica lovaca idu šumom, kad jedan od njih kolabira, pada i kao da ne diše. Drugi uzima mobilni i zove Hitnu pomoć. 'Moj prijatelj je umro. Šta da radim?', viče. Operater kaže: 'Smirite se, pa da vam pomognem. Prvo se uverite da je mrtav'. S druge strane tišina, a onda pucanj. Momak pita: 'Dobro, šta dalje?'“

Ovom klasičnom vicu, u raznim varijantama, smeju se narodi širom sveta, jer i pored nacionalnih specifičnosti po tematici i junacima okosnica humora je svuda ista. I u mnogim drugim zemljama recimo postoje šale o Perici, samo što tamo ovaj junak nosi drugo ime. Slične šale obigravaju svet i nije lako otkriti odakle su krenule na put. Svetsku slavu vic je podario Škotlanđanima, koji su poneli titulu mudrih i dovitljivih škrtica. Pravi pandan našim Piroćancima.

- U vicu se javlja preuveličavanje da bi se neka sklonost ili osobina istakla. Međutim, ta osobina u šali je najčešće predstavljena na simpatičan način. Ipak, ako je vic izraz krajnje netolerantnosti i netrpeljivosti, onda on najviše govori o onome ko ga priča - napominje sociolog Ratko Božović.

I u svetu najbrojniju grupu čine etničke šale, često rasistički obojene i uvredljive, koje polaze od pretpostavke da je neka manjina u određenom društvu glupa, nesposobna ili ima neku drugu manu. Proširenje EU donelo je i socijalno-etničke viceve o radnicima iz bivšeg Istočnog bloka, a posebno su na meti Poljaci. „Koliko Poljaka je potrebno da se zavrne sijalica? Pet. Jedan drži sijalicu, a četvorica je okreću“.

GEJ VICEVI

POSLEDNjIH godina u Srbiji je nastala još jedna kategorija - gej vicevi: „Kakva je razlika između obične i gej svadbe? Na gej svadbi muzika dva puta svira pesmu - Danas majko ženiš svoga sina“.

ŠALOM NA NATO

OSIM Srba, teško da bi se još neko šalio i pevao dok ga bombarduje 19 zemalja NATO, podseća Aleksandar Čotrić.

- Kao mali narod imamo proporcionalno najviše izuzetnih aforističara i karikaturista, koji dobijaju priznanja širom sveta. Takođe, srpski „stend ap“ komičari su vodeći u regionu, a to važi i za naše filmove i serije. Da nije njih Hrvati ne bi imali čemu da se smeju. U Beogradu se svakog oktobra organizuje i Međunarodni festival humora i satire, koji je postao najznačajnija takva manifestacija u regionu, a 16. februar, dan rođenja Radoja Domanovića, proglasili smo Danom srpskog humora i satire - kaže Čotrić.