Danijel Šifer: Sanjam povratak u Srbiju

BRISEL
OD STALNOG DOPISNIKA

BUNTOVNIČKI pogled D'Artanjana, razbarušene vlasi a la Betoven, Bodlerova žeđ za strašću, negovani stil Oskara Vajlda, šal, rub na kragni košulje, crvena maramica u džepu, smišljeno održavana trodnevna brada. Iako je proteklo vreme na licu i kosi učinilo svoje (sad već ima 55 godina), kicoška uglađenost po ugledu na Vagnera životni je moto filozofa Danijela Šifera, čoveka kog pamtimo kao borca za srpsku stvar iz Miloševićevog doba, koji se iz života Srba povukao na talasima petooktobarske revolucije neslavnom epizodom iščezle haljine iz novosadskog butika.

I dalje, kao i onda, nastoji da od svog života napravi umetničko delo. Kao nepopravljivi sledbenik dendizma, stila koji propagira prefinjenu umetnost života i življenja, Šifer je u poslednje vreme napisao nekoliko knjiga o ovom pokretu u kom se na poseban način mešaju elegancija, prefinjenost i nadasve naročit način izražavanja, koji nije previše estetski tačno definisan, u originalnoj kombinaciji uživanja i zavođenja. Takvim ga i pamtimo.

- Pokušavam da moj život bude strastan i zanimljiv, da od njega učinim teatar. Da bude kao umetničko delo, zasnovan na zadovoljstvu života, tela i duha. Sav moj angažman prema Srbiji deo je te estetike. U ono vreme, kad su Srbi bili demonizovani, sretao sam u Beogradu obične ljude koji su me, i pored siromaštva i izolovanosti, impresionirali svojim osećajem za lepo. Bilo je to teško vreme jakih osećanja, velikih strasti i prijateljstava - kaže Šifer u razgovoru za "Novosti" u lobiju jednog od luksuznih briselskih hotela.

Iako je razočaran zbog svega što je doživeo, i dalje smatra da ne idealizuje Srbe.

- Nisam branio Srbe, već ideju slobode, nezavisnosti, veličine duha, nacije i zemlje, ponosa na sopstvenu kulturu i istoriju, čija su inkarnacija u to vreme bili. To je ono što Srbi nikada nisu razumeli u mom angažmanu. Uvek su mi prišivali određenu etiketu, upotrebljavali me u političke svrhe. Nisam branio Miloševića, nego srpski narod. Pa čak i da sam ga branio, u čemu je problem? Eksploatisali su me, svako na svoj način, i režim i opozicija. Nemam ništa protiv Srba, obožavam ih, ništa se, na kraju, nije promenilo, ali sada se klonim politike.

Šifer je poslednjih nekoliko godina profesor filozofije umetnosti i literature na Visokoj školi Kraljevske akademije lepih umetnosti u Liježu i Belgijskog koledža u Briselu. Knjige mu izdaje kuća "Galimar", za koju je upravo završio biografiju Lorda Bajrona, piše za najveće evropske nedeljnike, ima svoje kolumne u "Poenu", "Nuvel Obsu", članke mu objavljuju "Soar" i "Libr Belžik".

U razgovoru za "Novosti" odlučio je da otvori dušu, otkrije i neke pojedinosti koje do sada nisu bile poznate iz njegovog angažmana i svega onog što ga je vezivalo, i vezuje ga, za Srbiju.

- Kao pisac, bio sam u to vreme u kontaktu s izdavačem Vladimirom Dimitrijevićem. Nisam čak ni znao da je Srbin. Slučaj je hteo da ga upoznam kada je započeo rat u Jugoslaviji. Radio sam tada intervjue s velikim intelektualcima, kao što su Ginter Gras, Eli Vizel, Simon Vizental, Vaclav Havel, Ežen Jonesko, Aleksandar Zinovjev, za "Korijere dela sera" i nedeljnik "Espreso". Dimitrijević mi je pomogao da dođem do pisca velikog renomea Dobrice Ćosića, koji je tada upravo bio izabran za predsednika. Hteo sam da razumem dubinu, istorijske nijanse i razloge jugoslovenskog konflikta. Taj sastanak mi je otvorio oči - kaže Šifer.

Preko Ćosića je upoznao i Miloševića. Prvi put su se sreli u novembru 1992.

- Bio je veoma ljubazan, prijatan, otvoren. Voleo me je, jer sam rizikovao braneći Srbe - seća se Šifer.

Ne slaže se s onima koji kažu da se možda angažovao iz praktičnih razloga, da bi se pročuo.

- Mogao sam to da uradim i na drugi način, na velika vrata, umesto što su i mene demonizovali u Parizu, zajedno sa Srbima. Danas su se stvari drastično promenile. Oni koji su bili na drugoj strani, poput Andrea Gliksmana ili Bernara Anrija Levija, potpuno su diskreditovani, dok je moj filozofski i intelektualni ugled u Francuskoj, Belgiji i Evropi mnogo veći od njihovog.

Iako je čaršija pričala da je bilo "koferčića", nije, kaže, bio zvanični lobista, niti je za svoj angažman dobijao novac.

- Jemčim svojom čašću da nikada nisam dobio ni jedan jedini franak, marku, dolar, evro, rublju, ni od Karadžića, ni od Miloševića, niti od bilo koga drugog. Jedino što su mi često plaćali hotel - ističe naš sagovornik.

Godine su prolazile, a Šifer je s manje ili više uspeha branio Srbe.

- Opozicija je uvek pogrešno mislila da sam Miloševićev čovek. Bio sam veoma naivan u to vreme. Mlad, entuzijasta, romantičan. Uvučen sam u srpsku političku igru, i to je moja greška. Trebalo je da budem odlučniji, da imam veću distancu u odnosu na vlast - njegova je mea kulpa.

Onda je u decembru dvehiljadite usledila "novosadska epizoda".

- Šetajući sa svojom drugom suprugom Nadin otišao sam u jedan butik. Volim modu, lepe stvari. Nadin je probala neku haljinu. Ostavila je, a na izlasku, neko joj je, napolju, pružio kesu. Rekao je: "Ovo je za vas, vaš muž je prijatelj Srba". Ništa neobično. Dešavalo se da mi poklanjaju olovke, knjige, pozivaju me na večeru. Nadin je prihvatila, nije ni znala šta je unutra. Bila je to zamka. Sat kasnije, policija je u našem iznajmljenom stanu pronašla tu haljinu. U ono vreme je koštala tričavih desetak maraka. Zar sam imao potrebu da kradem? Nikada u životu nisam osuđivan. U jednom trenutku sam pomislio da se radi o skrivenoj kameri. Suluda priča - priseća se Šifer.

Evropski filozof veli da je to bio način da ga diskredituju, kao prijatelja bivše vlasti, jer je, kako kaže, "bio popularan, uprkos samom sebi".

- Milošević je pao, odveden je u zatvor i u tom trenutku gotovo nijedan moj prijatelj me više nije poznavao. Okrenuli su ćurak. Bilo je opasno u ono vreme - tvrdi Šifer.

Od tada je prekinuo svaku vezu sa Srbima i Srbijom. Trajalo je to dugih deset godina. Tu i tamo imao je poneku stidljivu reakciju u javnosti. Ono što ga je vratilo bili su indignacija procesom Gotovini i Haradinaju. Revoltiran presudama u Hagu objavio je nekoliko oštrih komentara u Francuskoj i Belgiji. Svoje bivše prijatelje, Karadžića, Miloševića i Mladića, međutim, iako su blizu, nije posećivao u haškim ćelijama.

- Nisu me zvali. Znam da je Milošević tražio Handkea, ali ne i mene. Dao sam najlepše godine svog života za Srbiju, a cena koju sam platio bila je veoma visoka. Sada sam to prevazišao, ali u ono vreme sam izgubio mnogo prijatelja. Bio sam mlad, osetljiv, povredljiv. Sve sam stavio u igru: snagu, poziciju, novac. Srbi su mi se u određenom trenutku veoma loše zahvalili. Uzvratili su mi niskim udarcima, kojima se nisam nadao od ljudi koje sam toliko godina branio. Bila je to izdaja, jedno od najvećih razočaranja u životu. Zabili su mi nož u leđa. Okrenuo sam list. Zato nisam otišao u Hag.