SVE, ili gotovo sve što se Srbima kao narodu događa, posledica je srušenih sistema vrednosti; u politici, kulturi, obrazovanju. To urušavanje davno je počelo, a poslednje dve decenije gušimo se u prašini koja još lebdi nad sve većom gomilom šuta, između sve nižih zidova. Istina, čast i moral, kao reči, kao pojmovi, izgubili su značenje. Ko govori istinu sumnjiv je u startu, ko se poziva na čast biva proglašen mitomanom, zarobljenikom prošlosti; ko spominje moral, makar i u filozofskom kontekstu, rizikuje da ga proglase budalom.

Preduzimamo sve što možemo (i što od nas traže) da zaboravimo i pod debele jorgane vremena gurnemo one koji su nas učinili i čine narodom. Kunemo se u Svetog Savu, a pominjemo ga samo 27. januara; ponosimo se Teslom, a ćutimo kad ga država Hrvatska Evropi predstavlja kao Hrvata; pozivamo se na Njegoša, a ne obeležavamo 200 godina od njegovog rođenja. Milutin Milanković i Mihajlo Pupin odavno su, po merilima onih koji nam nikada nisu bili naklonjeni, u najužem krugu najvećih umova čovečanstva, a o njima srednjoškolac, student, prosečan Srbin, jedva zna da sroči prostoproširenu rečenicu. Devedeset odsto Srba zna ko je Ekrem Jevrić, ali ni deset odsto istih ne zna ko su Pupin i Milanković.

A onda profesor Rajna Dragićević održi govor apsolventima Filološkog fakulteta u Beogradu. To obraćanje „Novosti“ su prve objavile, u Kulturnom dodatku, pre 14 dana.

Posle toga bukne euforija; sjajno, veličanstveno, genijalno, antologijski, neponovljivo... Šta je to novo, nepoznato, rekla Rajna? Ništa. Žena je samo izgovorila ono što godinama govore neke njene kolege - na slavama, po kafanama, poluglasno, u nedra, sa strahom. Ima ih koji su identične stavove nudili i medijima ali... Ekrem je bio važniji.

Da je za ove okolnosti i ovo vreme euforija bila neprirodna, delimično licemerna, svesno poturena, trenutak pomodarstva, želja da se bar na jedan dan bude na sunčanoj strani ulice, pokazalo se sutradan. Ista medijsko-izdavačka kuća (sedište u Beogradu) čiji je jedan dnevni list objavio Rajnu na naslovnoj strani, kao heroja, esenciju časti i morala, pustila je 24 sata kasnije drugi svoj dnevni list da profesorku Dragićević provuče kroz kanalizaciju. Sa naslovne strane dve silikonske pojave poručuju profesorki da nađe nekog ko će je, znate već šta, jer joj to, smatra plastificirana, nedostaje, dok se druga zgražava, ko sve predaje našim studentima. Ako su im profesori književnosti takvi kao Rajna, nije čudo što nam je školstvo u ovako „potresnom“ stanju, drži predavanje pojava čije je zanimanje starleta. Ne znam tačno šta to znači, a ono što znam ne navodim iz pristojnosti.

Drugi list, tematski sličan, objavio je komentar čiji autor - posvađan sa logikom, semantikom, obrazovanjem - istup Rajne Dragićević naziva „akademskim fašizmom“.

Profesorka Dragićević je zaključala vrata, spustila roletne, ne javlja se na telefon; prolazi kroz ličnu dramu. Niko je ne brani od napada društvenog taloga na koji je pokazala prstom. Ćute njene kolege, prijatelji iz javnog života, ćuti srpska inteligencija, ako to još postoji. „Novosti“ ne mogu da ćute. Ne samo zato što smo prvi objavili njen govor, a svakako i zato, već stoga što se ovaj smrad od primitivizma, banalnosti, nekulture, prostakluka, više udisati ne može. Došli smo do izbora i odluke: Rajna ili Ekrem.