VUNENA vremena se neće skoro završiti. Diktaturu je zamenila demokratura, ista košulja samo izvraćena. Očevi su se svrstavali u ideološke, sinovi u interesne tabore, ne znaš šta je gore. Vlastoljublje i koristoljublje su osnovne političke oznake naše vlastele u poslednje tri decenije. Ideologe su nasledile plutokrate - pljačkaši i lopovi - banke i akcije su zamenile batine, a Srbija dugo, predugo, ili robuje ili gladuje - kaže za „Novosti“ Gojko Đogo, pesnik koga su obeležila nezgodna i oskudna vremena.

Početkom osamdesetih stradao je zbog pesničke reči i osuđen na godinu dana zatvora zbog knjige pesama „Vunena vremena“. Trideset godina kasnije, Đogova kritička reč retko se čuje u javnosti, ali je za naš list, bez dlake na jeziku, progovorio o narodnim i državnim mukama, srpskoj sudbini i podelama, iluzijama i dostojanstvu.

* Sa kojim nemanima se danas nosimo?

- Naša najveća neman je naša vlast. Kako koji na izborima prigrabe stolice, tako promene ćurak, svi jednako lažu i mažu. A odlučuju o našoj sudbini. Prigovoriće neko da nisu svi isti. Nisu, ima i brižnih i razboritih, ali malo. Daj Bože da ovi što su nedavno smenili one promene ovu sumornu sliku.

* Pišu li se i danas „opasne knjige“ ili je sloboda mišljenja pobedila, pa se sme reći đavolu da je crn?

- Pre četvrt veka, na jednom gostovanju u Nemačkoj, veliki pesnik Peter Rimkorf mi reče: Vi možete biti srećni, vama sude, što znači da vas čitaju, nas niko ne čita, što je još gore. U ovoj gorkoj šali ima istine. Danas nema „opasnih knjiga“, možete reći i napisati šta god hoćete, ali vas niko ne čita i ne sluša. Pa i ovakve poruke su samo provetravanje pluća, ajde moma da nijesi doma. Ko li drži do onog što neki pisac misli i kaže. Osim Dobrice Ćosića, njega čitaju i slušaju, on ume da se brani od prašine.

SANU NE ZNA *U Srbiji još nije sasvim raščišćeno ni pitanje imena jezika, jer SANU stoji iza Rečnika srpskohrvatskog jezika?
- Svaki đačić u Srbiji znade kojim jezikom govori, samo SANU ne zna. Mogli bi pitati Hrvate da ih pouče. Začuđujuće je to istrajavanje na starim zabludama. Institut za srpski jezik sastavlja Rečnik srpskohrvatskog jezika! Zar ne bi bilo prikladnije da sastave rečnik srpskog, pa na kraju dodaju jedan tom kroatizama, turcizama i montenegrizama. I mačići se rađaju slepi, pa progledaju.

* Kako se srpski intelektualci nose sa važnim i teškim temama, društvenim i moralnim anomalijama?

- Znatan broj stvaralaca i mislećih ljudi povukao se u unutarnji azil i nerado se izjašnjavaju o narodnim i državnim mukama. Postoji nekakvo gađenje prema politici. Jedan od razloga je svakako i to što je javno angažovanje, izvan stranačkih koterija, obesmišljeno. Govoriti vredi samo ako to neko sluša. A medijski prostor su pokrili „politički analitičari“ i mlađani savetnici političkih lidera. Jedno isto društvance seljaka se sa ekrana na ekran. Šta će tu još nekakvi intelektualci, osim da služe kao ikebana. Ako već imaju nešto da kažu, eto im lokalne tv i malotiražne revije. RTS ili „Medijski javni servis evropske Srbije“ - gle te odurne sintagme i tog javnog silovanja srpskog jezika - ne razlikuje se mnogo od privatnih glasila, iako su njegove obaveze znatno drukčije.

* Koliko nas opterećuje nesrazmera između iluzija o sebi i objektivnog položaja u svetu?

- Naprotiv, rekao bih da naš kompleks niže vrednosti, posle kosovskog ratnog poraza, dodatno unižava naše nacionalno dostojanstvo i krnji i ono malo preostalog ugleda države. Nije sramota izgubiti rat od NATO pakta. Uz to, još su nejasne posledice tog krstaškog ratnog pohoda, kao presedana u evropskoj istoriji. Ako se nije dobro prsiti pred moćnijim, još je gore dobrovoljno nabijati nos pod tuđ rep.

* O čuvenom datumu za početak pregovora o pristupanju Srbije EU odlučivaće se na Vidovdan. Kako vidite tu simboliku?

- Slutim još jedan vidovdanski poraz. I taj „datum“ je danajski dar. Dobićemo ga, jašta, danas sutra, za godinu- dve. Već smo preskupo platili tog drvenog konja, uzjahali ga ne uzjahali.

* Mislite li da uslovljavanja naše zemlje neće prestati, da se koreni neblagonaklonosti zapadnih zemalja prema Srbiji pružaju iz davnih vekova?

- Mislim i „prskoh misleći“, što bi rekao Njegoš. Samo ne bih u isti kotao trpao sve zapadne zemlje. Bilo je tu i prijateljstva i bratstva po duhu i oružju. Ali je Nemačka, za razliku od devetnaestog, ceo dvadeseti vek, nažalost, bila i ostala naš veliki protivnik, da ne kažem najveći neprijatelj, kako misli dobar deo Srba. Nije bez osnova sumnja da u ovom što nam se danas događa ima pomalo i namirivanja starih dugova.

Mi smo razbili Austrougarsku i Fireru stali na put, a oni su razbili Jugoslaviju i sad razbijaju Srbiju. Nemci ne zaboravljaju lako kao mi i retko dolaze u goste bez ultimatuma. Koliko juče nam je stigla delegacija Bundestaga sa nalogom da „promenimo svest“. I neće lako odustati od tog lobotomijskog naloga. Jer, Nemačka je postala gospodar Evrope, ono što nije uspela oružjem postigla je markom i evrom. Ovo moraju imati na umu i naši evro-entuzijasti što s nestrpljenjem čekaju Vidovdan.

* Da li ste iznenađeni oslobađanjem Jovice Stanišića i Franka Simatovića u Haškom tribunalu?

- Već smo navikli na loše vesti iz Haga, utoliko je konačno oslobađanje generala Perišića, kao i bivšeg načelnika Državne bezbednosti Stanišića i komandanta specijalnih jedinica policije Simatovića - u prvoj instanci - prilično iznenađenje. Ali, ja sam i dalje uveren da je tribunal više politička nego pravna institucija, te bi se i ova odluka mogla čitati kao pokušaj uspostavljanja balansa sa nedavnim oslobađanjem hrvatskih generala. A, možda, i kao još jedno „ohrabrenje“ za poslednji kapitulantski čin u briselskim pregovorima sa Kosovom.

Dobro je, ipak, što je ovim presudama utvrđeno da srpska vojska i policija, dakle i naša država, nije učestvovala u ratovima u Hrvatskoj i BiH, što bi moglo presudno uticati na povlačenje uzajamnih optužbi Hrvatske i Srbije pred onim važnijim sudom u Hagu. To mi se, kao laiku, čini logičnim, premda neki uvaženi pravnici misle drukčije.

* Sledeće godine svet će obeležiti sto godina od početka Prvog svetskog rata, a čujemo da istoričari zapadnoevropskih zemalja žele da plasiraju tezu kako je Srbija glavni krivac za njegov početak...

CRKVA UZ NAROD * BAVLJENJE složenim problemom Kosova i Metohije dovelo je i do sukoba Srpske pravoslavne crkve i države. Kako ste to protumačili?
- Taj spor svakako ne bi doprineo odbrani Kosova.
A već je počelo otimanje naših najvećih svetinja.
Pre bih se, inače, pouzdao u procene Crkve jer je ona uvek delila sudbinu naroda, čak i u vekovima kad nije bilo ni traga od srpske države. U međuvremenu su stigle utešne vesti sa upravo završenog Svetog arhijerejskog sabora, izgleda da će ovaj nesporazum biti prevladan.

- Može biti da je Sarajevski atentat, za koji je optužena Srbija, doprineo da rat počne samo mesec dana kasnije, 28. jula, ali istoričari dobro znaju da se Austrougarska već spremala da, za koji mesec, napadne Srbiju. Prolećni vojni manevri u Bosni bili su usklađeni sa tim ratnim pripremama. Moguća revizija istorije Velikog rata bila bi još jedna politička kampanja smišljena da produbi demonizaciju srpskog naroda, sve do mitskih predaka, baš onako kao što je namački slavist i inostrani član SANU, Rajnhard Lauer, optužio savremenu srpsku poeziju za krvološtvo nasleđeno iz našeg epa o hajducima i uskocima.

* Da li smo u pokušajima da popravimo lošu sliku o Srbiji, gubili dostojanstvo i veru u sebe?

- Gubljenje nacionalnog samopouzdanja vodi gubljenju državnog suvereniteta. A sa najviših mesta se sve češće promoviše vazalstvo kao politički model. Naravno, to se zove realpolitika ili politika mogućeg. Naši lideri tumaraju po svetu, metanišu, prose, ne bi li Srbiji bilo bolje. A Kosovo ode. Samo da ne bude još teže, još gore, kao što je slutio Brana Crnčević.

* Srpski predsednik izvinio se za Srebrenicu, kao i njegov prethodnik. Zašto takva izvinjenja ne stižu i nama sa drugih strana?

- To izvinjenje predsednika Nikolića prilično je nerazumljivo. Pogotovo posle sličnog Tadićevog gesta. Takve izjave, na neki način, overavaju priču o srpskoj agresiji. Nije sporno da se u Srebrenici dogodio zločin, ali odmah tu, pored nekropole u Potočarima, gde su sahranjeni zemni ostaci muslimanskih vojnika iz različitih delova BiH, na groblju u Bratuncu počiva preko hiljadu srpskih žrtava - od 3.287 iz Podrinja i Birča - stradalih od muslimanske ruke, od 1992-1995. I to su, u znatnoj većini, civilne žrtve. Zar i to nije ratni zločin? Zločin za koji niko nije osuđen i za koji se niko od bosanskih muslimana nije izvinio, kao ni za jedan masovni zločin koji su počinili. Ovako, dva predsednika Srbije, koja u tom ratu nije učestvovala, upućuju dva izvinjenja - bez ikakvog odziva. Pa to je nacionalno i državno samopovređivanje.

ZID U GLAVI * KAKO ocenjujete odnose Srbije i Republike Srpske?
- Mogli bi ti odnosi biti i sadržajniji i prisniji, ne bi smeli da zavise od ćudi političkih garnitura. Kad su nam već drugi kuću prezidali, ne smemo taj zid sami utvrđivati. Mi ga moramo dan i noć potkopavati, sve dok se ne sruši, kao onaj berlinski. Ako tako ne budemo činili, zid će nam se u glavu preseliti.

S druge strane, verujem da je predsednik Nikolić morao znati da će ta poruka imati neprijatan odjek kod Srba. Zašto je onda uputio? Da nije tim simboličnim „klečanjem“ nešto kupovao? Može biti. Dešava se to, neretko, u političkom životu. Ako je i tako, nije morao baš na kolena.

* Sa najvišeg mesta u Srbiji, nedavno su Srbi u Republici Srpskoj nazvani Bosancima?

- Možda predsednik Nikolić svoju suprugu, Srpkinju iz Glamoča, zove Bosankom, kao što Bosanci naše hercegovačke snahe zovu (H)umkama, te mu se omaklo da sve Srbe preko Drine pobosanči. Gde preskoči nas Hercegovce, sve bi onda bilo jasno. Šalu na stranu, ovo ne bi trebalo uozbiljavati. Zacelo je hteo reći da ima Srba Bosanaca, Hercegovaca, Crnogoraca, Ličana, Krajišnika... To je naprosto bila trapava, ishitrena rečenica. Predsednik je prevideo da tu zavičajnu oznaku, koju je Benjamin Kalaj perfidno preinačio u nacionalnu odrednicu svih naroda u BiH - kako bi prevashodno pocepao srpski nacionalni korpus - bosanskohercegovački Srbi, danas kao i pre jednog veka, razumeju kao novi pokušaj prekrštavanja. Otkako su muslimani, po koji put menjajući svoje nacionalno ime, najzad usvojili ovu Kalajevu krštenicu, pa preimenovali i svoj jezik, ovaj pojam je zadobio dodatno otrovno i zloslutno značenje.

* Da li je Srbija i dalje duboko podeljena oko Kosova i Metohije, da li ga se jedni odriču, a drugi ga traže, kako je pisao jedan pesnik?

- Srbija je svakako duboko podeljena, pa se deli i oko Kosova. Podeljena je politička, intelektualna i duhovna elita. Bojim se da i narod počinje da se deli, pogotovo kad je reč o bilo kakvom žrtvovanju za Kosovo. Upitan je, ustvari, naš put u budućnost. Zagovornike jedne ili druge Srbije ne bih delio na patriote i izdajnike, kao što poneko čini. Pre bih ih zvao vazalima i suverenistima. Verujem da i jedni i drugi žele dobro Srbiji, samo različito vide tu krivudavu stazu kojom bi trebalo da hodimo. S Kosovom ili bez Kosova, pitanje je sad?

Izgleda da su pesnici najodaniji kosovski oklopnici.